Etika kruha i konja | Marija Dejanović

SUŠA

Krenulo je tako da su mjerili zemlju.
Ona se jutrima sve više sažimala,
dolazak konja raznosio je tkivo u nevidljivost.
Ona im je stostruko vraćala.

Kad bi navečer sjeli na koljena da spavaju,
dolazile bi vile u štalu.
Ljudska se prašina slijegala vani u ilovaču,
mirno je čekala da kopita ponovno presude
sušu.

Vile se noću zapliću konjima u grive
i kad ujutro nestanu,
te su pletenice toliko čvrste
da ih stotinu ruku ne može rasplesti.
To je zadatak za jednu ruku.

Sakupio bi se pepeo od čovječjeg kruha
i ugarci bi isplivali na vodi, ali te je godine
nebeska kočija pocrvenjela.

Svezana ispod pogrešnog drveta,
s tri malena zuba,
čarobnica je oštrila svoja kopita.