Doba bršljana | Davor Ivankovac

SEDIMENTI

Raslojen u arheološkim iskopavanjima sebe,
čekao sam nekoga i nešto
što je uporno odbijalo doći,
a mladi golub samo se stropoštao s krova,
dvaput udahnuo i uginuo.

Dugo sam ga gledao mrtvog.

I taj sivi neznanac, našao sam ga pod autom
ništa ne tražeći u lokvi tamnog ulja,
na izdisaju, uplašenog, plakao je
kako plaču bolesne životinje.
Kopao sam smrznutu prosinačku zemlju,
razbijao je komadić po komadić
ne bih li ga položio u nju i
dugo ga gledao mrtvog.
Ženka mu je povratila nad grobom,
prespavala kraj kamina
i
bio je zaboravljen.