Heretik na 10 načina | Tomislav Domović

ATLANTIDA

Potonula Atlantida, potonuli grad,
morem nagriženi ljudski skeleti. I
nas će spominjati, govoriti: primitivan narod
u vrijeme planetarnih džokeja. Zažmiri
susjedovu ženu. Tvoja ispire oči kamilicom
posljednji put. Ceriš se.
Kesiš.
Svijet u reaktorima dok konstruiraju splav i
puše. Indikator miruje. Magma nepokretna sili
mirnoću. Uzbuđenost. Popij čašu
vina besplatno dozu dnevnog umiranja.
Napoleon je bio ljudina, krivo usmjeren.
Volio je Pariz. Ljudi vole ratove jer
kući zveče tanjuri. U povijesnim knjigama
idemo u komunizam. Početak, kultura dalekih
naroda, kanibalizam sada je tek na pola puta
i neću dočekati komunizam i baš me boli da li moji
hoće. Ličim na Odiseja lukav,
prevarom ulazim u tuđe živote njiskajući
na buketu ruža. Pomirbena ruka prethodno
zamočena u cijankalij u nečiju utrobu štropotom
uvija čavle. Misle
da sam spasilac, Krist ili neki sličan
glumac, šarlatan.
Ljeto novo. Više neće trebati kupiti čizme.
Sve besplatno ili ničeg neće biti.
ja-zastarjeli robot-ja
Ugrađene rabljene baterije.
Potonula Atlantida, njišem se na najvišem dimnjaku.
Korozijom nagrižen unutrašnji mehanizam. Oblaci
votke štrkaju se sve dalje. Neću dočekati
komunizam. Zvijezde sklapaju oči.
Telefon bulji u mene i čeka da se rasprsnem
a ja sam novi Noa i životinje trče za mnom.