Freud na Facebooku | Davor Ivankovac

PROŠEĆI KAO HITCHCOCK (REKLA JE)

Okrenuvši naopako dvogled rekla mi je:
Tebe nema, nema te, naočigled nestaješ.
Sve si manji, ništavan, gubiš se, izgubi se.
I još sam čuo prošetaj.
Kao Kant u tri, ravno na minutu, budi nam orijentir,
budi znak za polazak
autobusa i vlakova.
Ogrni se u sablast, dobro će ti stajati.
Prdni, Schopenhaueru, to ti dobro ide.

Kondukter mi se povjerio:
Milka čokoladom topi se Mučnina.
Folije ne gore, no kasno je za etikete,
za sladostrasne rokove.
I još mi je došapnuo, slušaj ovu istinu:
od Hubblea pa naovamo oljuštila se sumnja –
teleskop je sumrak poezije.
Gledaj ove maglice, patuljke, crne rupe,
preoštri motivi,
tema sad je TEMA
i to je sve i sve je tu.

I kako je to čudno, kroz naopaki pogled,
obrnuti dvogled,
pozadinsko značenje.
I kako je to
mučno.