Zib | Miroslav Mićanović

Kad odem od tebe, izabraniče moj – reče ona – kad noću budeš ispružio ruku i ne budeš me mogao naći, tad se ponekad sjeti mene, jer te istinski volim mnogo, iako nisam dostojna da ti operem noge. A sad, volimo se i uzmimo ono što nam je dano, i budimo sretni, jer u grobu nema ljubavi ni topline ni dodira usana. Ničeg možda, ili možda samo gorkih sjećanja na ono što je moglo biti. Noćas su sati naši. Otkud znamo kome ćemo sutra pripadati?
Henry Rider Haggard, Ona