Gledaj me u oči | Mario Brkljačić

MUHA

Danas smo deložirani.

Volim Trešnjevku.

Iako sam rođen u centru grada i živio tamo do svoje šeste godine dječaštvo sam proveo na trešnjevačkim uličicama.
I sad kad stojimo pred tom kućom u kojoj se iznajmljuje stan osjećam da nećemo pogriješiti uzmemo li ga.

Kuća je tamnozelena, a ispred nje je bašča s grmovima ruža, stablima marelice i jabuke. Sa strane brajda vodi do garaže.
Iza kuće je orah.

Pozvonim.

Iz kuće iziđe starica.

Mi smo se čuli gospođo u vezi stana. Razgovarali smo telefonom prije sat vremena. Ja sam Mario, kažem.
Ja sam Marija, reče ona i pruži mi ruku.
Ovo je Tamara. Moja djevojka.
Dobar dan.

Krenemo za njom.

Ona se teško uspinje stepenicama koje vode do malog balkona.

Upeklo sunce, reče dok otključava vrata.

Stan je derutan. Pod je neravan i osjećamo pod nogama kako izbijamo daščice parketa. Strop je nizak, možda niti pedalj od moje glave. Unutra je vruće i znoj mi teče niz leđa.

Uh, što je vruće! reče moja djevojka.
Meni nikad nije vruće, reče baka. Da vam pokažem kuhinju.

Kuhinjski namještaj je… katastrofa. Podne pločice su popucale.

Bit će lijepo popiti kavu na balkonu, kažem, onako, bez veze.
E, i ljudi koji su stanovali ovdje prije vas su na balkonu pili kavu. Bili su zadovoljni. Tu im se rodilo i dijete. I ja sam s njima bila zadovoljna. Fini ljudi. Uredni. Mirni.

Spustili smo se u prizemlje.

Uvijek mi je neugodno čuti zidni sat.
Ne znam zašto, ali tada pomislim na smrt.

Na kauču pored velike kaljeve peći leži starac.

S mukom se povuče poviše jastuka i reče: Evo nama novih podstanara. Baka, daj ljudima vino. Il rakiju. Jeste za rakiju? Domaću. Travaricu. Ha?

Dok se koprcao po krevetu, shvatim da mu je desna strana tijela oduzeta.

Stari, ne budali, reče baka.

Tamara se smije.

Niko iz ove kuće ne smije izić dok ne popije moju rakiju. Baka, daj bocu i čaše, zapovijedi starac.

Ja ne pijem žesticu. Radije bih vino, kažem.
Može. Ima deda i domaće vino.

Baka natoči vino, ali samo meni.
A meni stara?
Majmune stari! Ti je reko doktor da ne smeš popit više ni kapi! zaviče baka.
U kurac i on! Ko je on da meni određuje što smijem, a što ne? Natoči mi rakiju!

Baka se okrene prema meni.

Evo vidite kakav je to čovjek. Taj vražji alkohol ga je uništio. Prije dvadeset godina je šlagiran i nikad mu nije palo na pamet prestat pit.

Deda spusti noge na pod. Kuhinjom se razmili težak miris.

Zašto da prestanem piti? To nema smisla. Nije dovoljno šta sam nepokretan? Jebem ja takav život! Ja sam nepokretan, a život teče, jeba mu pas mater! I nek teče! Što brže to bolje!

Jeste oženjeni? pita baka.
Nismo, uglas joj odgovorimo.

Svi se smijemo.

Vino je kiselo.

Sunčeva svjetlost otkriva otiske mojih prstiju na čaši.

Muha se zabija u prozor.