Gledaj me u oči | Mario Brkljačić

* * *

slušajte
probudio me alarm mobitela
ustao sam
doteturao do zahoda
pobljuvao se
umio
oprao zube
nakapao u oči visine.

jedva sam izdržao na poslu
bilo mi je muka
bilo mi je zlo
bilo mi je da me nema
bilo mi je da ubijem svakog tko je prešao prag radnje.

u 3 sam ušao u tramvaj.
drndao se do remize.

kod šipca sam kupio burek i dvije limenke piva.

stajao sam na raskrižju.
čekao zeleno za pješake.
rezignirano sam zurio u svoju kuću s druge strane ulice.

od sunca sam se sakrio u sjenu semaforskog stupa.
sunce postaje opasno po život.
kažu da je sve bliže zemlji.
da će za milijardu godina zemlja jednostavno planuti kao šibica.

u kojoj ću tada biti inkarnaciji?
to mi se motalo po glavi dok crveni pješak nije pozelenio.

uvijek osjetim sreću kad za sobom zaključam vrata.
kad dvaput okrenem ključ.
kad spustim rolete.

i tako.
pojeo sam burek.
popio oba piva.
pa legao.

ma taman kad sam postao nesvjestan stvarnosti
začuo sam muziku.
nemam ništa protiv muzike ali imam protiv narodnog radija.

mrzim demokraciju.
mrzim vladavinu naroda.
mrzim izbore.
mrzim pravo na različitost.
mrzim tržišnu ekonomiju.
mrzim samog sebe jer mrzim.

nije bilo druge nego ustati.

izišao sam na ulicu i potekle su mi suze.
kad su mi se oči privikle na sunce ugledao sam tipa koji je prao auto.

sva vrata širom otvorena.
narodnjaci režu vene, razbijaju čaše, varaju, cmizdre, smišljaju osvetu.

dođem do tipa i kažem mu: vi ste šerif u ovoj ulici?

čekam reakciju.

tip veli: u redu.
pa utiša radio.

ostao sam zatečen njegovom reakcijom.
glavom mi je prostrujala misao da će hrvatska ubrzo u europsku uniju.

rekao sam mu: bok.
bog, rekao je.

što sam drugo mogao nego otići negdje na pivo?