Gledaj me u oči | Mario Brkljačić

* * *

Već danima pada kiša.
Lijepa. Jednostavna. Siva.
Dostojanstveno tjera ljude da se povuku u svoje stanove.
U svoje misli.

Ja sam njen obožavatelj.

Sad sjedim u bircu.
Pijem čaj s rumom.
Listam novine.
Pušim.

Za šankom vise dva tipa.
Jedan visok i krupan. Moćnih šaka. Izbrijanog lica. Izvježbanih pokreta. Energično trese votku u sebe.
Drugi je malen. Usukan. Sav nekako zgužvan. Mutan. Neobrijan. Utučen. Melankoličan.

Pravi domaći drinker.

S druge strane šanka – te linije razgraničenja – ukopan konobar.
Vidi se, čisti profić. Psiholog od kalibra.
Tip samo toči. Šuti. Kima.

Visoki naruči novu rundu.
Onda spusti ruku na rame melankoličnog.
Kaže: Kod nas u Australiji ljude poput tebe zovu hair of dog.

Melankolični digne glavu.
Glava izusti: Boli me glava.

Visoki reče: To je zato jer ne jedeš. I, osim toga, ne znaš zašto piješ. Piješ bez veze. Bez žara. Živiš bez veze. Bez žara. Dimiš se ko roštilj ugašen vodom.

Melankolični opet digne glavu.
Glava promrsi: Boli me kurac.

Visoki zapali cigaretu.
Otpuhne dim u strop.
Podigne čašu.

Cheers! veli konobaru.

Konobar podigne čašu sa sokom.

Bok!

Ja si naručim još jedan čaj s rumom.