Divan dan za Drinkopoly | Marko Gregur

BIO SAM SARKASTIČAN, ALI SAM SE SJETIO

 

Kad ću biti velik, ja ću biti nogometaš. Dobro je što već sad to znam. Znam da je to dobro zato jer moj stariji brat ne zna. On je prvo studirao psihologiju, a onda je počeo studirati filozofiju, i zato nam je teško. Mama je rekla: “Ima već 23 godine i u tim bi godinama mogao znati što želi jer će nas uništiti.” Još je rekla da je ona u tim godinama već dugo radila i pomagala roditeljima. Sad više ne radi jer je firma propala i zato je žalosna i plače. Točno znam kako joj je, jer bih i ja plakao da propadne naš klub. Zato jer ću ja za njega igrati. Još je dobro to što znam što ću biti zato jer se ne moram previše mučiti u školi, a druga djeca moraju. Kao i moj brat. Tata je jednom rekao kako je jedna baka unuku govorila da mora puno učiti ako ne želi teško raditi i on je puno učio i završio fakultet i sad stvarno ne radi. To je tata ispričao na rođendanu od mojeg bratića Luke i svi su se veliki smijali, osim mame koja mu je rekla da ne priča gluposti pred djetetom. Onda se okrenula prema meni i rekla da je to vic i da ga ne slušam, a ja nisam znao kako ga mogu ne slušati kad sam ga već čuo. Tata je rekao da moram znati što je život i da je škola sranje i da njemu ništa nije pomogla i da dijete treba usmjeriti u sport. Mama mu je odgovorila da se opet nalio i uskoro smo išli doma. Doma je opet plakala, ali sam je ipak opet pitao kad ću moći trenirati nogomet, a ona mi je rekla da za dvije godine i to samo ako ispravim ocjene. Tako da još dvije godine moram malo učiti, a onda ću u trećem razredu postati nogometaš. Nadam se samo da naš klub neće ispasti iz lige. Zato danas moraju pobijediti. Inače je sve gotovo, tako je rekao tata.

 

 

Danas je nedjelja i izbori su za političare. Tata, mama i brat su išli glasati, i to baš u moju školu. Tamo su stalno dolazili novi ljudi i svi su se rukovali i namigivali i govorili rečenice koje nisam razumio.

“Jesi glasao?” pitao je jedan čovjek tatu, a vidio je da jest.

“Jesam”, tata mu je pružio ruku.

“Nema šanse da izgubi.”

“Nema”, složio se tata.

“To ćemo još vidjeti”, rekla je mama kad se čovjek udaljio.

Brat je rekao da treba birati mlade, a ne te njihove starkelje.

“Daj šuti. Što ti znaš o politici? Kod mene nemaš pravo glasa, jasno?!” odgovorio mu je tata.

“Kako će mladi ljudi pokrenuti ekonomiju?” pitala ga je mama.

Brat je govorio da ako ništa drugo, mogu pokušavati jednako neuspješno kao i stari i da ti stari to pokušavaju još otkako su bili mladi. Moj brat puno toga zna.

“Daj ne filozofiraj! Ostavi to za fakultet pa se možda pomakneš malo bliže kraju”, razljutio se tata.

Ja sam bio sretan što neću morati učiti što je to ekonomija i kako se ona pokreće. Na izlazu smo sreli stričeka Peru koji s tatom ide na utakmice.

“Kako ste glasali?” pitao sam ga.

“To se ljude ne pita”, rekao je tata i bez veze se nasmijao.

Oni su se rukovali i krenuli smo kući.

“Lopov”, rekla je mama kad striček Pero nije mogao čuti.

“Čovjek se snašao”, odgovorio je tata.

“Takvima se mi moramo moljakati! Užas!”

 

 

Za ručkom su se mama i tata posvađali. Oko politike. Kriv je brat koji je ostavio upaljen televizor u dnevnoj sobi. Bile su vijesti i prvi rezultati o tome kako su ljudi glasali.

“Stalno ista priča. Ljudi su zbilja blesavi”, rekla je mama.

“Samo si ti pametna. Ti i još tri-četiri ženice koje ste glasale za onog debila”, odgovorio je otac.

“Stvarno ne znam kako možeš glasati za njega”, mama je bijesno uzela šeflu i stavila mi juhu u tanjur.

“Znaš zašto”, odgovorio je tata srčući. “Ova juha je vrela!”

Naš klub ima samo jednu tribinu, ali gradonačelnik je obećao da će napraviti još jednu.

“Ne znam samo za koga. Osim toga, već je tri mandata gradonačelnik i još nije postavio ni kamen temeljac.”

“Sad će dobiti četvrti. I imati lijepog vremena da je napravi.”

“Ti nisi normalan! Ja sam ostala bez posla, a tebi je najvažnija tribina!”

Mama uvijek kaže da je gradonačelnik uništio njezinu tvrtku. Rasplakala se i otišla u sobu.

Ja ne znam za koga bi glasao da smijem. Volio bih da mama nije ostala bez posla, ali bih volio i da imamo tribinu. I to natkrivenu.

 

 

Ja mrzim politiku. Zbog nje me tata nije poveo na utakmicu. Pojeo je juhu i malo mesa, rekao da mu je propao ručak i da će malo prošetati kako bi se smirio.

“Dođem po tebe u pet i idemo na tekmu. Može?”

Rekao sam da može.

“Reci mami da sam izašao.”

Nije došao. Znao sam da se napio. Zaključao sam se u sobu. Brat je kucao, ali nisam mu želio otvoriti.

“Ja mrzim politiku!” viknuo sam.

“I ja”, odgovorio je.

“Zašto onda stalno pričaš o njoj?”

Ništa više nije rekao. Uključio sam radio i slušao prijenos utakmice. Čuli su se navijači kako udaraju po bubnjevima i viču. Komentator je rekao da ih se skupilo oko 1.500. Tako će jednom i zbog mene bubnjati! Mama će sjediti u prvom redu. Kupit ću joj haljinu i novu frizuru. Više neće morati plakati zbog posla i zvati tetu Ninu da joj posudi novac. Brat će također gledati kako igram. I on će biti sretan jer ću mu platiti školu. Ma pozvat ću i tatu. Da budemo svi skupa. Više nećemo imati nikakvih briga. Gledao sam jednu emisiju o nogometašima i svi su bili sretni. Njihove su se cure i žene stalno smijale i prstima prolazile kroz kosu. Naši su dobili gol. Iz ofsajda. Komentator je rekao da su to svi vidjeli. Hajde dečki, trgnite se! Da dobijemo novu tribinu! Imali su lijepu priliku, ali je nisu iskoristili. Naš je napadač promašio praktički prazan gol. Tata je jednom tako rekao, a mama je na to rekla da je gol uvijek praktički prazan, jer gol ima 30 kvadrata, a golman kvadrat i pol. Bio sam napet. Navijao i vikao. Nije pomoglo. Naši su izgubili i ispali iz lige. Najtužniji dan u mojem životu. Sve se promijenilo. Sve je gotovo.

 

 

Tata je došao kasno i bio je ljut. Bio je jako pijan. Smrdio je po pivu i ćevapima i znoju. Oči su mu bile sjajne. Sjeo je za stol i mama mu je dala večeru. Prebirao je po tanjuru.

“Jesi pitao Peru?”

“Što?”

“Znaš dobro što.”

“Nije bilo prilike. Bio je loše volje, jer smo izgubili.”

Mama je poludjela. Uzela je čašu i razbila je o pod.

“Jer ste izgubili? Vi ste izgubili? Što, ti i on ste igrali?” vrištala je mama. “A ja nisam izgubila? Nisi mu mogao postaviti jedno jedino pitanje?”

Striček Pero ima jako puno svega i tata ga je trebao pitati hoće li mami dati posao.

Tata je rekao da stvarno nije trenutak da ga gnjavi, da smo izgubili i da bi joj za danas moglo biti dovoljno što se sad tribina neće graditi pa će se moći izgraditi škola ili vrtić.

Mama mu je rekla da prestane biti sarkastičan i znao sam da nije dobro. Tu je riječ uvijek koristila kad bi bila loše i zatim bi plakala.

“Tata, je li bio ofsajd?” pitao sam kad je mama izašla iz kuhinje.

“I te kakav. Lopovi.”

Tata je zaspao za stolom. Ja sam u dnevnom boravku razmišljao. O našem klubu i nama. Kad je mama došla po mene da idem spavati vidio sam da je plakala. Bilo mi je jako teško. Kasnije me došla poljubiti za laku noć, nisam mogao izdržati i onda sam i ja počeo plakati.

“Što je?” pitala je i dragala me po licu.

“Sve mi je sarkastično”, rekao sam i mama se nasmijala.

“Stvarno! Jako sarkastično”, ponovio sam.

“A što to, sine?”

Rekao sam da sam imao plan pomoći joj da bude sretna i da je sve propalo. Priznao sam joj što sam planirao, a ona je rekla da je to lijepo, ali da mi stvarno ne mora biti sarkastično i da ću je učiniti sretnom ako ću biti dobar đak i završiti školu i fakultet. Tog sam se i bojao. Ja ne znam što želim studirati, a ne želim nas uništiti.

“Sve će biti u redu”, rekla je mama i opet se nasmijala.

Dugo sam razmišljao i možda bi bilo dobro da ljudi glasaju za mene da budem gradonačelnik. Oni su isto uvijek veseli. Moći ću mami dati posao. I sagraditi tribinu. Pa će i mama i tata i brat – jer ću biti mlad – glasati za mene i više se neće svađati kad će se birati političari.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.