Divan dan za Drinkopoly | Marko Gregur

ZAŠTO JE TA STARA AŽDAJA UVIJEK NA ŠTANGI?

 

Stara je opet čitavo popodne visjela na balkonu. Toliko je lampala da sam se uplašio da će joj otpasti vikleri s glave. Tako je svakog popodneva kad je lijepo vrijeme. Ne znam kako s drugog kata uspije uloviti sve te sugovornike. Dobro, ponekad to nisu baš pravi sugovornici nego samo ljudska bića, slučajni prolaznici kojima ima potrebu nešto reći. Tipa: zašto tako jako lupate tom loptom! (Kad se vani igraju djeca). Neki sam dan, vrativši se s posla, legao, jer sam kasnije mislio učiti za ispit, ali sam umjesto da spavam slušao prispodobe svoje susjede. Dva puta čuo sam da su njezini na moru, ali samo kći i zet, mala je ostala kod kuće jer mora učiti. Toj drugoj curi, susjedi koja živi iznad nas, poželio sam sȃm ispričati tu priču s morem, skraćenu verziju, i tako završiti stvar pa konačno zaspati. Onda je iz čistog mira, tako ona počne, prolazite i ona odjednom počne, bez uvoda, počela pričati što je neki dan skuhala i kako je zet došao tek u pet što ju je strašno razljutilo. Zatim krene s vremenom. Vani je preko trideset stupnjeva, a njoj je hladno. Pa što sjediš na balkonu čitavo popodne ako ti je hladno? mislim si.

Sjedi i vreba. Tako sam jedan dan išao baciti smeće, gledam asfalt pod nogama da je slučajno ne ugledam ako sjedi na balkonu i zaista sam do kontejnera uspio doći neprimijećen. Ili me primijetila pa je čekala, lukavica. Ali sam se pripremio, nisam ni ja veslo sisao. Izvadio sam iz džepa mobitel, vraćao se opet gledajući nokte na nogama koje bi trebao odrezati, kad sam čuo glas. Počela mi je govoriti. Nešto u vezi s kontejnerom. Čim je počela govoriti prislonio sam telefon na uho.

“Na telefonu sam”, rekao sam i prošao.

Martina mi je rekla da je to bezobrazno.

 

 

“Al ja stalno grijem. Uvijek sam u stanu pa stalno grijem”, krešti tim svojim nepodnošljivim glasom i ne da mi spavati.

Sad, ako je ne poznajete doći će vam je žao, znam. I ja funkcioniram na taj način “udaljenog žaljenja”. Mislite kako je jadna sama i kako joj je dosadno. Ali zašto je sama? Zašto su je njezini spendračili u stan? Sigurno zato jer su bili neispavani. Znam da to zvuči grubo. Čak i meni. Ja sam dobar lik, strpljiv i zaista poštujem starije od sebe. Na kraju krajeva, radim u staračkom i svaki sam dan okružen s dvjestopedeset starijih ljudi. Evo vidite, kako korektno od mene. Kažem: starijih ljudi; nipošto: staraca. Sad već ponekad kažem homoseksualac umjesto peder. Ono što je važno jest da nikad u Domu nisam ni na kog od stanara povisio glas. Razljutili su me, naravno da jesu, ali sam uvijek ostao smiren. Da pitate stanare u Domu što misle o meni sigurno bi vam rekli da sam simpatičan. Da sam dobro odgojen. I ne bi lagali.

 

 

Danas me izbacila iz takta. Da iz takta, iz galaksije me izbacila! Došlo mi je da je odalamim tako da joj oni zlatni cvikeri odlete do bolnice.

Bilo je oko devet sati navečer kad smo Martina i ja stigli kući. Ona za divno čudo nije držala svoju poziciju naslonjena na balkon. Kad je petnaestak minuta kasnije Martina izašla na balkon zaliti ukrasnu vrbu, stara je već bila na straži i nešto govorila klincima koji su se igrali ispred zgrade.

“Vani je”, rekla je Martina kad je ušla po još vode.

“Čujem. Drži štangu”, odgovorio sam.

Martina je natočila još vode, otprilike sedam-osam decilitara pa smo zajedno izašli na balkon da malo uživamo na zraku jer je u stanu bilo vruće. Tek što je počela zalijevati drvo, stara je počela kreštati.

“Što opet urla na tu djecu?” rekao sam misleći da viče na njih.

“Što radite s tom vodom!” urlala je stara.

Mislio sam da se klinci polijevaju vodom i rekao Martini da zašto ne pusti djecu da se na miru igraju.

Na trenutak je nastala tišina pa smo čuli kapanje vode.

“Mislim da viče na nas”, rekla je Martina i rukom opipala pločice kraj tegle.

Stvarno, s našeg je balkona kapala voda.

“Kako je to moguće?” zbunjeno je pitala Martina i otrčala u kuhinju po krpu.

Ne znam kako je moguće. Ta je tegla visoka barem frtalj metra, zapremnine petnaest litara, ima podložak i još k tome krpu na dnu, a litra i pol vode je samo tako prošla kroz nju i preko nekoliko centimetara visokog ruba podloška prelijevala se na pločice i klizila na susjedin balkon. Martina se vratila za tren i počela krpom skupljati vodu, a stara se deračila.

“Daj joj se ispričaj”, rekao sam joj jer se zbunila zbog napada stare zmije.

“Oprostite”, rekla je nagnuvši se preko balkona.

Ma kakvi, ništa, stara se nije obazirala, samo je derala svoje.

“Možda te nije čula”, rekao sam bjesneći.

“Oprostite!” ponovila je Martina.

Stara urla.

“Oprostite!”

Sad konačno čuje i viče na Martinu da što toliko zalijeva?

U tom sam je trenu mogao zadaviti.

“Dobro, kapa! Pa što? Ispričala se, jedno pet puta se ispričala i što se sad toliko uzrujavate?!” počeo sam vikati na staru.

“Daj nemoj…” pokušala me zaustaviti Martina.

“Ma što nemoj!” odgovorio sam pa se opet obratio staroj.

“Nije namjerno, ispričala se i amen!”

Izgovorio sam to i pomislio da sam pretjerao.

Stara se nije gasila. Vikala je i vikala.

“Tko je vidio toliko zalijevati? Sve će mi se smočiti! Dobro da nisam iznijela veš!” Martina se još jednom ispričala pokušavajući joj opisati našu teglu, količinu ulivene vode i naše iznenađenje. Čak je i ona pokazivala ljutnju, a to je rijetkost.

“Tako ste i jučer zalijevali! Sve je teklo kao ludo!” kreštala je stara glupača.

“Nismo gospođo…” trudila se Martina.

“Što? Kako niste kad jeste…” riječ po riječ, jednu za drugom, rafalno je po nama tukla stara.

Ostavio sam spužvu na pločicama, ustao i počeo vikati.

“Daj zašuti više, jasno? Jel možeš malo šutjeti? Zar je to tako teško?” vikao sam, a Martina me povlačila za lakat.

“Znaš u čemu je razlika između kuće i stana? Jel znaš? Nije u dvorištu kao što kažu ljudi, danas sam to shvatio, već u susjedima” izložio sam misao i otišao u kupaonu da prestanem biti seljačina.

Stara je kreštala, a Martina brisala pločice.

“Više čovjek ništa ne smije reći”, ljutila se stara.

 

 

Zatvorili smo balkonska vrata no svejedno smo je čuli kako trubi. Nije mi jasno zašto toliko viče kad govori. Nit je gluha nit je radila u tvornici. Znam to jer mi je sama rekla. Jednom smo, kad je zgrada bila gotovo dovršena, imali sastanak stanara da izaberemo predsjednika i da svi koji imaju neko glupo pitanje izbace tu glupost iz sebe. Stajali smo u polukrugu u stanu u prizemlju, a ja sam stajao baš pokraj stare. Odmah me počela daviti s glupostima. Vidjela je mojeg oca u zgradi (valjda je s balkona nadzirala majstore) i utuvila si u glavu da je to moj stric, a da je taj stric, kojeg njezin zet inače poznaje, moj otac. Pokušao sam joj objasniti da ih je zamijenila, ali sam nakon četvrtog pokušaja odustao i priznao da je moj otac moj stric, a moj stric moj otac.

“Znate, ja sam najstarija u zgradi”, rekla je kad smo riješili nesporazum.

“Izvrsno! Onda sigurno ne čujete dobro”, odgovorio sam u šali budući da je kupila stan ispod našeg.

“A ne, ja izvrsno čujem”, odgovorila je ne shvaćajući šalu.

Zašto onda viče? Zato jer je “deračica”, eto zašto. Nije zdrava ako ne viče, a to je bolest karaktera.

Nadao sam se da će nazvati zeta i da će on stići za nekoliko minuta dok sam još vruć. Da će se zaustaviti uz škripu guma, zastati na trenutak na prvom katu kod punice da se uvjeri da je s njom sve u redu, a onda sjesti na naše zvono. Ili još bolje, udarati šakom po vratima. Nadao sam se da će se to dogoditi ali sam bio siguran da neće. Nazvat će ga, to je sigurno, ali on neće doći. Nazvat će ga jer joj još nije jasno da je sirotom čovjeku dosta toga da ga davi s glupostima.

“Znaš da uvijek napravim sve što me zamoli. Sam sam joj uredio kompletan stan. Danonoćno visio u zgradi kad su bili majstori. Sedamdeset im puta govorio da bi utičnica ipak trebala biti malo više nalijevo ili mrvicu više nadesno. Ako treba pomoć tu sam, ali ne dam se više maltretirati s glupostima”, reći će zet ženi pokušavajući joj objasniti zašto nije želio uzeti u ruke slušalicu koju mu je pružila kad je zvala njezina majka.

Šteta. Nadao sam se da će doći. Hladnokrvno bih mu otvorio vrata i ponudio mu da sjedne. On bi to odbio ljutit zbog toga što je popustio supruzi i na kraju ipak došao, a ja bih sjeo, stavio desnu nogu preko lijeve i rukom mu pokazao na slobodnu stolicu. Bila bi to za njega neugodna situacija koja bi meni davala prednost, osjećao bi se kao da stoji pred direktorom koji će mu očitati bukvicu, pa bi ipak, nevoljko, sjeo.

“Viski?” upitao bih ga, a on bi kimnuo glavom.

Natočio bih nam piće i odmah ga, bez uvoda, tresnuo u glavu.

“Vaša punica je jedna odvratna žena.”

Ovakva bi ga iskrenost iznenadila. Zaustio bi da nešto kaže, ali mu to ne bih dozvolio. Nastavio bih govoriti monotonim glasom.

“U životu nisam vidio goru osobu. A radim u staračkom domu. Nepodnošljiva je i mislim da će nas izludjeti. Ovaj večerašnji incident veoma je uznemirio moju suprugu. Pogledajte onu teglu na balkonu. Tko bi rekao da će litra vode samo tako projuriti kroz nju?” upitao bih ga i malo se odmaknuo tako da je može vidjeti.

“Zaista”, rekao bi zet.

“I recite mi molim vas, tko normalan nakon pet isprika zbog jedne takve sitnice nastavlja urlati kao da ga razapinju na križ?”

Zet bi bez odgovora iskapio viski.

“Još jedan?” upitao bih već mu natačući čašu.

Nakon nekoliko viskija jedan od nas dvojice sjetio bi se vode.

“Sad ću skočiti po vodu”, rekao bih i odskakao do kuhinje. Skakao bih najviše što mogu pazeći da doskočim punim stopalima.

Stara bi ispod nas urlala, ali je ne bismo čuli jer bismo se valjali od smijeha.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.