Divan dan za Drinkopoly | Marko Gregur

FLAŠ GORDON I JA

 

“Budeš, molim te, odnesel te flaše u podrum?” pita me Marina.

To me pita mučeničkim tonom kao da pred vratima stoje već sto godina, a ne jedan dan, pa uzdahnem. Mučenički.

Odmah mi je žao, čemu to uzdisanje, pa istog trena ustajem kako bih ih odnio. Ipak, već je kasno, povrijeđena je pa joj priđem i poljubim je, tek tako. Meni treba malo duže da napravim neke stvari. Kućanske stvari. Zato jer se puno vremena bavim svojom umjetnošću.

“Ti si stalno u nekom svojem filmu”, opet mi kaže dok otvaram vrata.

Često mi to kaže. I stvarno jesam. Stalno vrtim neke melodije u glavi i skladam. Ili pišem stihove. Pa ne napravim ove obične stvari. Ili ih napravim krivo. Nekad se ljuti, a ponekad joj bude smiješno. Recimo, stavim čisti tanjur u frižider. Pa se ona smije kad dođe kući i kaže mi da sam u svojem filmu.

“Trebali bi te flaše iz podruma odnijeti u dućan. Ovaj je prestal dolaziti, nije ga bilo mesec dana.”

Prešutio sam da je bio. Išle su joj na živce te vrećice s bocama, bio ih je pun podrum i samo bi se bez veze ljutila.

Ima negdje dva tjedna kako je došao. U pola četiri, taman sam legao. Zato je i došao, znao je da ću biti kod kuće. Zazvonio je interfon i znao sam da je on. Mogao sam ga zamisliti kako s onim smrdljivim vrećicama stoji pred vratima. Bilo kad može doći, ionako nema nikakvih obaveza, a on baš mora doći kad legnem. Nije bilo šanse da ustanem. Uporno je zvonio, ali sam ga ignorirao. Već će se umoriti. Onda je pozvonio na vrata. Nekako se uvukao u zgradu i to me razljutilo. Gledao sam ga kroz špijunku i došlo mi je da ga bubnem. Zašto ljudi nemaju više takta? Zašto navaljuju? Što je on mislio? Da ne čujem interfon? Iz inata mu ne bih otvorio vrata. I nisam. Srećom sam izlazio iz stana prije nego se Marina vratila s posla pa sam našao poruku na kvaki. Na ofucanom papiriću s kockicama pisalo je: “Mirko je. Ovo je moj broj pa me nazovi.” Ispod je nažvrljao broj. Zgužvao sam papirić i bacio ga u smeće. Gurnuo sam ga dublje, da se ne vidi. Marina bi bila luda što mu nisam dao boce.

“Možeš uzeti i smeće?” pita Marina.

 

 

Marina duboko diše. Kad bih barem mogao zaspati tako brzo kao ona. Okrenem glavu na drugu stranu. Sutra će mi opet biti teško probuditi se na posao. Da mi barem prođe ona stvar koju sam poslao bendu PoDrum-sky razbojnici. Možda bi krenulo pa bih mogao živjeti od skladanja. Recimo da prodaju 20.000 cedeova. Da mi daju šest kuna po komadu to je 120.000. Možda prodaju 40.000 pa je to 240.000. Ali kad je to nesigurno. To nije dovoljno da dam otkaz. Morao bih se probiti vani. Milijun cedeova po jedan euro je milja eura. Pa to fino oročim i živim od kamata. Tako razmišljam, planiram život i nije ni čudo da ne mogu zaspati. Onda sam pomislio na Mirka. Trebao sam ustati i dati mu boce. Čudno da već dva tjedna nije došao. Možda ga je sram. Možda me čuo i zna da mu nisam želio otvoriti vrata. Trebao sam mu dati boce. On čak nije ni klošar ili alkoholičar. Čovjek kao i svi drugi koji ima kuću i obitelj i koji je izgubio posao i samo se trudi nešto zaraditi. Osim toga, poznaje moju punicu jer su iz istog sela i svaki mi put kaže da je pozdravim. Mirko je čovjek koji je zaboravio na ponos i krenuo prema kontejnerima. Tako smo se i upoznali. Vidio sam ga s balkona i sažalio se. Uzeo sam boce koje smo imali u stanu i odnio mu ih. Stotinu mi je puta rekao hvala. Rekao sam mu da dođe svakih mjesec dana i predstavio se kako bi znao gdje mora pozvoniti. Dva milijuna ploča. To bi bilo dva milijuna eura. Barem 70 tisuća kamata godišnje. Daj Bože da se Razbojnicima svidi moja pjesma.

 

 

Sve do 15 do 7 pomicao sam sat. Tako mi je teško ustati. Da barem nema tog novca koji nas čini budalama kojima život prolazi ispred nosa. Da ga nema, Mirko ne bi morao skupljati boce, a ja bih se mogao posvetiti samo glazbi. Franjo je to dobro primijetio neki dan. To s novcem. Počeo je baš sa sakupljačima boca.

“Jel bi dal čoveku praznu flašu da te zamoli?”

“Pa ja i dajem”, odgovorio sam.

“Skoro svako daje. Jer kaj će im prazne flaše? A flaša vredi 50 lipa. Ipak, to su im imaginarni novci ili im je ispod časti nositi flaše u dućan. A probaj te iste ljude pitati da ti daju pol kune pa ti budu opsovali mater.”

Dobro je to Franjo primijetio. Novac je sranje. Rekao je da je to shvatio kad je kupovao paprike.

“Zamisli, glupe paprike! Kila košta 30 kuna. Jedna prek šest! I izađem iz dućana, a neka sirota prosi i pita me jel joj morem dati papriku? I dal sam joj, jasno. Pa kakav čovek nemre dati papriku? Mislim da bi joj ju svako dal, pogotovo oni kaj ih doma sade. A zamisli da prolaznika pita da joj da 6 kuna i 15 lipa? Gledal bi ju ko da ima meningitis.”

To sam odmah iskoristio. Na poslu smo pili kavu i listali novine, a Marijana je pročitala članak kako cigani kradu željezo, odnosno tračnice pa ih preprodaju. Priča nije bila baš skroz ista jer su dečki tako dovodili u pitanje živote, ali bilo mi je šteta ne iskoristiti je i mogu reći da su me pozorno slušali. Umjesto paprike sam, jasno, ubacio staro željezo. Nisam mogao govoriti o tračnicama. Kao, jel bi ti dao cigoju sto kuna? Ne bi? A komad pruge Sokolovac – Lepavina?

Jednom mi je Mirko došao i na posao. Nekoliko puta zapravo, ali zadnji put valjda dva dana prije nego što mi je ostavio poruku. To mi je totalno diglo tlak. Uđe u ured s dvjesto vrećica. Da ih barem ostavi vani. Prvi sam mu put rekao da mi ne dolazi na posao, ali ništa.

“Imaš pet kuna?”

E imam, al ne dam. Gdje je tome kraj? Bio sam ljutit. Sad mi je žao. Možda je htio kupiti papriku. A prugu bi mu dao, jel da?

 

 

Popodne sam ga čekao, ali nije došao. Marina je bila na poslu, a ja sam pokušavao skladati. Silno sam želio napisati socijalno osviještenu pjesmu o tim Franjinim paprikama i sirotici i 6 kuna, ali bilo je previše komplicirano pa sam se prebacio na ljubavnu na kojoj sam radio posljednjih dana. Mogla bi postati hit, samo da upadnem na koji festival. Ciljam na Pitomaču. Marina je došla oko pola osam i još u jakni pokupila praznu limenku piva koju sam ostavio na stolu. Nisam je maknuo jer sam bio u ritmu pa mi se nije dalo prekidati. Odmah se nafurila. I pitala za Mirka. Namjerno. Kao da sam ja kriv što nije dolazio. Mislim, kakav ta žena ima nos, to je čudo. Recimo jučer – prao sam ruke i izađem iz kupaone, a ona veli: “Nisi si opral ruke sa sapunom.” Pa jel to moguće? Pomislio sam kako sam ga trebao nazvati. Točno i bih, samo da nisam bacio papirić. I da nisam odnio smeće. Da je po mojem, sad bih ga nazvao. A najveća je fora da kanta nije bila ni puna. Možda dođe sutra. Nadam se da hoće.

 

 

Nije došao. Stalno mi je remetio koncentraciju jer sam ga iščekivao, ali nije ga bilo. I tako iduća tri dana, do danas. Danas je došao. Došlo mi je da ga razbijem. Pomislio sam koja bih budala bio da sam ga zvao. Pričao mi je one svoje priče, kod koga je bio i kako je, kao, samo zato tu, jer mu je bilo usput i da pozdravim punicu, a ja sam mislio – ma idi dođavola s tim svojim pričama – i bio je u pola rečenice kad sam zatvorio vrata. Još sam k tome opet kasnio. Prao sam zube, još nisam pošteno ni otvorio oči kad je zadrečao interfon. Znao sam da je on. Promišljeni gad. Kako možeš doći po flaše u deset do sedam? Ja nikad ne bih nekom pozvonio u deset do sedam da mi da flaše. Normalni ljudi skupljaju boce po kmici, došlo mi je da mu se izderem, ali sam bez riječi spustio slušalicu i krenuo u podrum po boce. Gad, znao je da ću biti kod kuće.

 

 

Sad mi je malo krivo. Popio sam kavu i došao k sebi. Uvijek sam ujutro malo mrzovoljan. Istina je da zapravo nije mogao doći u bolje vrijeme. I tako sam bio budan, a neće mi smetati popodne kad skladam. Ili spavam. Reći ću mu da i sljedeći put dođe u to vrijeme. Malo kasnije, zapravo. Negdje oko sedam. Da se stignem spremiti u miru. Nema veze ako malo zakasnim na posao.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.