Divan dan za Drinkopoly | Marko Gregur

BLEKY JE CHINELI SPRŽIO CEDEOVE

 

Otvorio sam oči, vidio minimalizam: običnu žarulju bez sjenila, masne požutjele zidove, rešetke na prozoru i odmah se svega sjetio. Dobro, gotovo svega. Pijanstvo je još bilo svježe, mamurluk veličanstven i naravno da su mi nedostajali detalji, ali radnje sam se uglavnom mogao prisjetiti. Odvratan je taj trenutak kad otvoriš oči, mamuran i razbijen i znaš da si napravio sranje. Da si kreten. Onda te peče savjest i misliš kako si mogao biti toliko glup i jadan pa to još pojačava mamurluk. Kao kad recimo plešeš na stolu u birtiji, čagaš sve u šesnaest, to ti je baš super, a onda se probudiš kasno popodne i sve što želiš je da te nitko nije vidio. Samo što je ovo što smo nas trojica učinili mnogo gore. Koji kreteni!

Bilo je tek podne, što znači da sam spavao otprilike šest sati. Što znači, ako se dobro sjećam, još osamnaest sati ove rupe. Čini mi se da triježnjenje traje dvadeset i četiri sata. Što znači da će me pustiti u šest ujutro pa mogu direktno na posao. Ako do onda stignem obaviti suca za prekršaje.

Ne znam kako to objasniti. To uopće nisam ja. Meni je važna glazba i ništa drugo. Boli me briga za one na vlasti, one koji u krčmama njima razbijaju glavu i kojekakve magnate. Daj mi samo gitaru i cugu, zapravo cugu ne, više ne pijem, daj mi gitaru i ništa mi drugo ne treba. To je bila ludost, nesretan trenutak, kajdanka krivih nota, što ti ga ja znam i zaista mi je žao. Ispričat ću se, naravno.

 

 

Počelo je tako što sam se s Blekyjem našao na kavi. Bleky je dobar tip, mamina maza, ali kao da poludi kad nešto popije. Inače je solidan bubnjar i obećao je da će biti u mojem novom bendu. Uglavnom, nakon dvije kave naručili smo pelinkovac. Kako to već ide u subotnje jutro. Bili smo na drugom pelinu, situacija je još bila pod kontrolom, još se moglo otići kući, kad je došao Fluksy i, iako smo mu rekli da je u rundi i da samo naruči sebi piće, inzistirao da pozove rundu. Sav oduševljen rekao je da je vidio da se u gradu otvorila nova trgovina s CD-ovima, na mjestu gdje je nekad bila stara i predložio da odemo pogledati što ima. Popili smo još po dva pelinkovca i zaputili se u centar grada.

Ušli smo i ostali iznenađeni. Dućan je izgledao mrak. Puno bolje od onog starog koji je držao Frenky. To je stvarno nedostajalo našem gradu. Nije neki biznis, jer provincijske seljačine ne kuže mjuzu, ali za mali grad kakav je naš, takvo je mjesto centar. Ono, mjesto okupljanja. Unutra nije bilo mnogo ljudi, provincijske seljačine, kao što sam već rekao, tek neki klinac, osmaš, valjda nekakav DJ, koji je pregledavao stare ploče misleći kako će biti originalan i na tulumu miksati Mišu Kovača ili Terezu, te Katarina, cura koja je s nama išla u srednju i u koju je Bleky bio zatreskan od prvog razreda. Kažem, ušli smo i ostali iznenađeni. Od poda do stropa bile su police s CD-ovima. I to dobra mjuza. Bilo je naravno i pjesmuljaka, limunade, moraš od nečeg živjeti, ali i puno stvarno dobrih stvari. No pravo iznenađenje tek je uslijedilo. Razgledavali smo, motali se po dućanu i lovili vibru, kad se iz skladišta pojavio prodavač. Tip je imao dugu, crnu, ravnu kosu, starke, izlizane traperice i crnu majicu sa slikom Gunsa. Pogledao nas je i valjda skužio da buljimo u njega kao kreteni pa se nasmiješio i rukama pokazao da slobodno razgledamo. Tip je bio Kinez! Totalno iznenađenje. Mislim, mi u gradu imamo jednog crnca koji igra nogomet i jednog skandinavskog transvestita koji živi u hotelu i kojeg su rijetki vidjeli i o kojem su svi pričali. Jednom je čak bio u gradskim novinama, slika i sve, u rubrici Poznati na špici. Pričam ovo zato da shvatite zašto smo ostali iznenađeni. Da ne bi ispalo da smo nekakvi rasisti ili slično. Mi do prije petnaest godina nismo čak ni čuli za rasizam. Moja bi pokojna baka Marica, da ste je pitali što je to, vjerojatno odgovorila da je to otrov protiv korova. Stajali smo tako kao kreteni, a onda se Kinez nagnuo prema Katarini i nešto joj šapnuo u uho.

“Veli da slobodno razgledate”, rekla nam je zatim Katarina.

Bleky je sklopio ruke i naklonio se.

“Stari, nisam baš siguran da to rade i Kinezi. Mislim da je to više japanska fora”, prenio mu je Fluksy svoje promišljanje.

Tek što je Fluksy završio rečenicu Kinez je odjednom preskočio pult i mi smo se lecnuli, a onda poletio prema nama pa smo premrli od straha. Bio sam siguran da će s dva-tri karate poteza pospremiti na pod prvo Blekyja, a onda i nas, a mislim da se to činilo i njemu jer je stavio ruke preko lica i sklupčao se u nekakav čudni fetusni položaj no Lee Moon je preletio između nas i zgrabio onog klinca. Odahnuli smo i s veseljem čekali da nam na dečku pokaže par trikova iz drevne istočnjačke vještine, ali on ga je samo držao u nekakvom čudnom, običnom grčko-rimskom zagrljaju i bacakao se s njime po dućanu pa smo ostali malo razočarani. Klinac se otimao i vrištao, a Kinez mu je iz pojasa izvukao CD pa ga pustio i mali još nije pošteno ni istrčao iz dućana, a tip se prvo okrenuo prema nama, podigao CD u zrak i opet se nasmiješio, pobjedonosno, a onda se okrenuo prema Katarini i ponovio ritual. Well done, rekla mu je dok joj je prilazio i poljubila ga u obraz. Još smo se malo pravili da razgledavamo jer nam je bilo glupo odmah izaći, a onda smo se što je neprimjetnije moguće iskrali na pelinkovac.

 

 

Pili smo i zezali se na Kinezov račun. Ništa ozbiljno, klasična zafrkancija, stereotipna. Ponavljam, nismo mi nikakvi kukluksovci, ništa od toga, nama je to zanimljivo i drugačije. Samo to i ništa više. Par glupih fora i ideš dalje. Fluksy je recimo rekao da bi mu se dućan trebao zvati Chinela i mi smo se smijali. Zatim je rekao da mu je to s CD-ovima samo paravan da bi na crno mogao prodavati obleku i mi smo se smijali. Što smo više pili to smo se više smijali. Ne znam kako smo odsklizali u horor. Možda zbog Katarine. Ženskica je sat vremena poslije nas došla s frendicama u kafić. To je za Blekyja valjda bilo previše. Prošla je kraj nas i pozdravila, a Bleky je to jedva dočekao.

“Kae mala, pališ se na žute?” pitao je i baš je izgledao kao jadnik.

“Šuti, kretenu”, odgovorila je tiho Katarina i sjela za najudaljeniji stol.

“Žuti ti imaju male pimpače, kaj to ne znaš?” nastavio je Bleky.

Katarina ga je ignorirala, za razliku od ostatka ekipe u birtiji, što ga je dodatno razljutilo, pa je još glasnije ponovio pitanje.

“Daj Bleky, smiri se, kaj ti je?” pokušao ga je umiriti Fluksy.

“MAAA-LE PIIIIM-PA-ČEEE!” vikao je Bleky, imitirajući, i to prilično jadno, kineski naglasak.

To je stvarno bilo previše. Zgrabio sam ga za rame i rekao mu da Fluksy i ja odlazimo ako se ne misli smiriti.

“Ja ne idem nikamo. Meni je baš zabavno”, rekao je Fluksy, nasmijao se i naručio rundu.

Bleky se smirio pa smo u miru nastavili piti. Ostavili smo se Kineza i pričali o glazbi. Činilo mi se da je dan ponovno pod kontrolom. Prešli smo na pivu, popili dvije runde i razišli se.

 

 

Odspavao sam dva sata i kad smo se u devet našli u bircu da isprašimo noć, osjećao sam se prilično dobro. Fluksy je također bio u redu, samo je Bleky bio prilično nadrman.

“Došel sam oko osam. Bilo mi je dugo čekati”, rekao nam je Bleky kad smo mu se pridružili.

Gledao sam ga i bilo mi je jasno da pije jer je ljubomoran na Katarinu. Bolje reći: na Kineza. Nije bio u sretnom pijanstvu i znao sam da će se vratiti na Kineza i gnjaviti nas. On je stvarno znao gubiti dostojanstvo, pogotovo pijan. Uskoro je počeo, gotovo nježno, uobičajeno, s primjedbama na Kinezove hlače, frizuru i izgled. Tipično cendranje. Bleky je lupao po Kinezu, a Fluksy ga je potpaljivao. Možda malo i ja.

“Stari, dođe kinez i mazne ti komada. Kaj nije u redu, nije”, rekao je Fluksy.

“Još ćemo vidjeti!”

“Pa nije je maznuo”, nadovezao sam i predao iglu Fluksyju koji ju je zadovoljno prihvatio.

“Misliš: nije je maznul ili mu je nije maznul?”

Smijali smo se, Fluksy i ja.

Nakon nekog vremena Fluksy se zasitio tih prizemnih fora i podigao letvicu. S Kineza se prebacio na Kinu, što je priličan zalogaj i kad sad razmišljam o svemu čini mi se da se večer iščašila negdje u tim trenucima.

“Jesi li ikad vidio grob nekog Kineza u Hrvatskoj?” govorio je Fluksy. “Nisi, naravno da nisi. To je zato jer čim neki Kinez umre na njegovo mjesto dolazi drugi i koristi njegove papire. Stari, Kinezi ne umiru! Barem ne u Hrvatskoj.”

Kod sljedeće pivice Fluksy je već izvukao podatak kako kineska vlada daje ljudima lovu da odu iz Kine i da im čak daju lovu kako bi mogli započeti posao.

“Možeš ti to zamisliti?” pitao je Fluksy i otpio gutljaj zadovoljno se cerekajući.

Udarao je Fluksy ritam subotnje večeri, pravi bas gitarist, tovio Blekyja koji je postajao sve razvaljeniji, a mene nasmijavao vadeći jednu za drugom informacije o NR Kini.

“Ja ti uostalom mislim da su svi ti Kinezi po Europi špijuni. Pa oni paze svoje ljude na olimpijskim igrama, čovječe! Ne možeš samo tako zbrisati iz Kine. Kažem ti, to su sve špijuni koje je njihova vlada rasula po svijetu. Pametno, nema što”, postavio je tezu Fluksy.

“Hoćeš reći da je onaj Kinez špijun?”

“Pa da.”

“A kak znaš?”

“Ne znam. Pretpostavljam. Recimo, tip ne zna karate nego se s klincem hrva. Ma daj, molim te! Dobro da nije krenuo u cipelarku! Čisto zavaravanje. Naravno da zna karate.”

“Daj Fluksy, nemoj mu puniti glavu glupostima”, rekao sam i Fluksy se zaustavio. Predložio je da pođemo u Africu.

Izašli smo i krenuli prema Africi, a onda je Bleky rekao da je zaboravio nešto u bircu pa smo ga čekali. Ubrzo se vratio.

Moram reći da mi je taj dio najviše u magli, valjda me tu okinulo najjače pijanstvo. Sjećam se samo da smo prolazili kraj dućana s CD-ovima, da je Fluksy nešto potkurio Blekyja te da mu je ovaj nešto odgovorio, a onda stao, okrenuo se prema dućanu i pitao nas: “Što mislite, ima li u tom špijunskom dućanu sprženih CD-ova?”

Ja sam nešto promrmljao, bio sam previše pijan da bih odgovarao na takva pitanja, a Fluksy je, zafrkancije radi, rekao da sto posto ima, jer kakav je to kineski dućan bez lažnjaka? Sve se odigralo veoma brzo ili mi se samo tako činilo, ali nisam pravo ni shvatio što Bleky radi, znam samo da je nešto izvukao iz jakne, zaletio se prema izlogu dućana, razbio staklo i uletio unutra, a Fluksy je potrčao za njim, porazbacao nekoliko CD-ova s polica te ih nečim zalio, mislim nekakvom žesticom, valjda se po to vraćao u birc, i onda sve zapalio! Čovječe, stajao sam pred dućanom kao ukopan i gledao dućan kako plamti, njih dvojica su trčala prema meni i vikali ajde, ajde, kaj čekaš? i projurili kraj mene, a ja sam i dalje stajao, paraliziran, a onda me Fluksy povukao za rukav i počeo sam trčati.

“Ha, ha, sad sigurno ima sprženih CD-ova”, urlao je Bleky u punom šprintu.

Trčao sam, trčao sam brzo, tako mi se barem činilo, uskoro sam negdje iza leđa začuo zvuk policijske sirene i osjetio navalu adrenalina, moram skrenuti, inače sam gotov, pomislio sam i dok sam se dvoumio skočiti preko visoke betonske ograde meni zdesna ili riskirati pa čučnuti iza parkiranog automobila kao što bi učinio svaki pošteni akcijski junak, neka me ručetina zgrabila za rame i oborila na asfalt. S licem na cesti čuo sam neki glas i saznao da sam uhićen.

 

 

Probudiš se, gledaš sumornu zbilju ćelije, mamurluk te ubija i dok slušaš o ljubavnim osvajanjima policajaca dođe ti da se ubiješ zbog sramote. Ovakva ti stvar u malom gradu opali opaku štambiljčinu. Možeš tisuću puta reći nisam kriv, ali nitko te neće slušati.

Nema šanse da Bleky svira u mojem bendu. Ne želim ga više vidjeti. Ne znam koliko sam bio budan kad je u policijsku postaju došao Kinez.

“Imate sreće, malci”, rekao je policajac dok nas je povadio iz odvojenih ćelija i vodio prema njemu. “Kinez vas neće tužiti.”

“Naravno da neće. Sigurno nema papire”, odgovorio mu je Bleky koji je još bio pijan.

“Isuse Bleky koji si ti kreten”, rekao sam mu.

Sjeli smo mu nasuprot. Izgledao je smiren. Centriran. Pokraj njega sjedila je Katarina. Govorio je engleski, a ona je prevodila. Rekao je da nas neće tužiti. Bleky mu nije rekao ono što je rekao policajcu. Valjda se bojao batina. Na kraju, već je bio ustao i krenuo prema izlazu, a onda se okrenuo i rekao nešto što me potreslo: “Glazba bi trebala biti univerzalni jezik. Trebala bi povezivati, a ne razdvajati.”

Poželio sam mu nešto reći, ispričati se, ali u meni je bila samo tišina.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.