Divan dan za Drinkopoly | Marko Gregur

GLUPI MOBITEL, MAKAR NIJE STVAR U NJEMU

 

Jučer mi je opet prijetila razvodom. Dan nakon Božića, daj zamisli. I mislim da je ovaj put bila fest ozbiljna. Sva onakva uplakana, s rukom na licu vrištala je da ona to više ne može podnositi. Još k tome pred malim, koji je držao taj svoj mobitel u ruci, zbog kojeg je i pokupila šamar. Lijepo sam joj rekao da mobiteli nisu za djecu. I da je dovoljno da mu za Božić kupi čokoladu i čarape. Čarapa nikad dosta. Pa kaj sam ja dobivao za Božić? Ništ.

Vrištala je da joj je svega dosta, a kad sam je pitao čega to svega, kaj je to sve, samo je ponavljala: svega, svega! Pa daj mi reci kaj je to sve, pitao sam je ljutito, ali ona je ostajala pri svom: svega. Pa daj mi reci jednu stvar? Svega. Čega svega? Znaš ti dobro čega. Ma idi k vragu. I ti, i Božić, i mobiteli. I ona tvoja Sanja koja ti puni glavu glupostima. Dobro vele na televiziji, da će nas materijalno upropastiti. Vikao sam, pukao mi je film, a ona je sjedila za stolom i plakala. Onda se uključio i mali koji je stao u njezinu obranu i rekao da nije ona kriva, nego on, jer da je on pisao Isuseku da mu donese mobitel! Ma daj zamisli ti to! Teško sam se suzdržao da mu ne kažem da sam ja taj Isusek koji sve to colta.

 

 

Jedva sam čekao radni dan. Da se maknem. Da imam svoj mir. “Kajš popt?” pita me Janko oslonjen na zid tek što sam stigao do šanka da se prije posla malo opustim. Često počasti, nema kaj. Pravi frend. Al boli njega briga, ima i s čim. Vojna penzija. Takvi uništavaju našu državu. A ne ja, ne mogu ni poštenu rundu okrenuti. Još mi je ona prokleta FINA uvalila ovrhu. Tako bi i ja mogao voditi državu. Oderi narod, samo ga oderi. Ko da nije dost kaj sam razbio auto. Stari glupan mi oduzeo prednost, ali ne, to nije važno, važno je da sam ja bio pijan. A uopće nisam bio pijan. Jesam ja oduzeo prednost ili on? Pa tko je onda pijan?

“Daj mi Pana”, velim maloj.

“Neb nekaj kratko, e?” interesira se Janko.

“Ma kakvi, moram na posel.”

Boli njega briga. Sjedi i pije i tak stalno. A ja još sto godina imam do penzije. Lopovi lopovski. Sve su pokrali, a meni šef sere za deset litara nafte. Ko da je u tome problem. Nabijem ga, majmuna. Kao, odlučili su riješiti stvari. Na naš račun, naravno. Pa oni najviše kradu, glavonje. Kak da ja preživim? Kak?

“Znamo mi da je po cisterni nestajalo 200 litara nafte”, otvorio mi se jednom direktor.

Čestitam, majmune, mislio sam. Pojma ti nemaš! Ti likovi žive u nekim svojim filmovima i pojma nemaju kaj je to stvaran život. Dvadeset godina je direktor i nije mu bilo jasno da se nafta mažnjava? Ja bi se ubil da sam takav idiot.

“Jesi za još jedno?” ponudi se Janko.

Jedno još stignem na brzinu. Stvarno me raživcirala.

“Ti ločeš u krčmi, a mali ne može imati mobitel”, rekla mi je kad sam poludio zbog mobitela.

To su te srcedrapateljne fore. Pa kaj će mu mobitel? pitao sam je. Znate kaj mi je odgovorila? Svi ga u razredu imaju! U Africi svi imaju sidu pa nije da treba i njemu, ne? Rekla je da sam imbecil, da to nije uopće smiješno i da kak to mogu uspoređivati? Pa kaj mene briga kaj ga svi u razredu imaju. Mene zanima kaj će im? Kaj će klincima u drugom razredu mobiteli?

“I ne radi se o lovi”, rekao sam. “Radi se o zračenju.”

“Tebi je alkohol ozračio mozak”, odbrusila mi je.

Jedva dočeka da mi spomene alkohol. Ljubomorna je jer imam život i društvo i jer za razliku od nje ne visim stalno doma. To sam joj i rekao.

“Lijepi prijatelji”, rekla je na to i nasmijala se kroz nos. “Stvarno pravi prijatelji.”

“Naravno”, rekao sam.

“Pa kak se taj tvoj Janko preziva?”

Ko za inat nisam se mogao sjetiti.

“Znam, ali se ne mogu sjetiti”, rekao sam joj.

“Pijanci”, nije htjela prestati s cinizmom.

Opalil sam joj šamar. Baš sam bio ljutit kaj se nisam mogao sjetiti Jankovog prezimena. A bilo mi je na vrhu jezika. Onda je počela srati s razvodom. Pa sam otišao do staračkog na pivu. Janka nije bilo što me dodatno nasekiralo jer mrzim kad mi je nešto na vrhu jezika, a nikak to ne mogu ispljunuti. Onda stalno mislim na to i nemam mira. Ona je sigurno nazvala Sanju nakon što sam otišao. Ona i njezina Sanjica! Ona je ovo, ona je ono. Pa zakaj se nije udala za nju? Sanjica i njezin suprug stalno putuju, veli mi. Pa nek putuju, dabogda se jednom više ni ne vratili. Ta Sanja, e, ona uopće ni ne putuje da bi nekaj vidla, nego zato da bi mogla pričati da je nekaj vidla. Kad se vrate s putovanja ova moja me natjera da odemo do njih i onda čitavu večer moram buljiti u njihove namještene fotografije i govoriti: krasno!, dok ona sere o kojekakvim muzejima. A najgore je kaj bi onda i ova moja htjela u muzeje. Mogli bi u Pariz! Ma s kojim novcima? Pa ako mogu Sanja i Mirko… Mogao bih ja njoj svašta reći o toj njezinoj Sanji. I o Mirku. Mogao bih, ali neću. Svašta ja znam. I samo nek me taj direktorčić nastavi gledati svisoka, neće se dobro provesti.

Čekao sam da Janko ode na vece pa sam si naručil još jedno pivo. Takav sam čovjek, stvarno, nezgodno mi je samo sebi naručiti pijaču. Sjedio sam i počeo razmišljati. Od alkohola postanem sentimentalan. Ne znam kak smo se tolko udaljili jedno od drugog. Prestali smo se truditi. Ona se totalno zapustila. Stalno hoda po stanu u staroj trenirci. Valjda da sakrije sve one kilograme viška. Žao mi je kaj se udebljala, a kad sam joj to neki dan spomenul briznula je u plač. Ne možeš joj nikaj reći. A samo joj želim dobro. Žao mi je kaj sam je pljusnul. Makar je i to izdramatizirala. Jedva da sam je dotaknul. Ma, život je sranje. Život je to učinio od nas. Nisam dovoljno nepošten za ovaj svijet. Nisam lopov. Da su svi ko ja svijet bi bil puno bolje mjesto. Da sam ja premijer, svima bih im pokazao. Razjurio bih tu bandu lopovsku. Valjda Janko neće skužiti da sam naručil pivo? Najbolje da otpijem još nekolko gutljaja prije nego se vrati. Ne bih htio da o meni stekne krivi dojam.

Hvala Bogu, nikaj nije primijetio. Sjeo je na svoje mjesto i listao novine. Totalna olupina od čovjeka. Tu smo negdje po godinama, ali on izgleda puno starije. Nedostaje mu valjda polovica zubi, a oni preostali skroz su truli. Još se nekak drže samo zahvaljujući votki. Mislim da ih ničim drugim ne održava.

U pola dva baš sam se spremao ustati kad je ušao Toni. Gotov radni dan. Tak je to na željeznici. Kaj bi se čovjek maltretirao osam sati? Sjeo je između Janka i mene, ipak bliže njemu, i pitao ga kaj će popiti. Mene je ignoriral. Ljuti se jer sam mu jednom rekao kaj ga ide. Ionak ne bi prihvatil. Rundu. Ne samo zato jer s takvima kao on ne želim imati zajedničkog gutljaja, nego i zato jer moram na posao. Ja radim od dva. Od dva do deset. Nije benzinska željeznica, da dođeš i odeš kad poželiš, bez voznog reda. Biciklom sam se vozio prema poslu i stalno sam mislil na nju. Možda ovaj put stvarno misli ozbiljno? Moglo bi biti. Ta me misao pogodila. Uvijek sam takav kad popijem, čak i nakon par piva – emotivan.

 

 

Nakon posla sam nakratko svratil do staračkog. Da skupim misli za ono kaj me očekuje kod kuće. Mislio sam da nema nikoga, a onda sam u kutu spazio Janka.

“Eee, Janko”, pozdravio sam ga, a on gotovo da nije odzdravio.

Jedva je pustio jedno kratko e, umjesto dugog, otegnutog, koje je bilo njegov uobičajeni pozdrav, nije me ni pogledao.

Sjedili smo i pili svatko svoje piće. Već sam pomislio da je ipak shvatio da sam jutros naručio piće dok je bil na veceu pa da se zato duri, a onda mi se obratio.

“Ti s budala kaj dangubiš ovde”, promrmljao je. Shvatio sam to kao provokaciju.

“A kaj to tebe briga?”

“Čekaj da dovršim”, rekao je. “Jesam pijan, to štima, ja sam običan cuger, ali ja nemam ništ, a ti imaš sve. Moja je stvarno trpjela sranja. A onda sam jednog dana preteral.”

“Zakaj mi to govoriš?” pitao sam ga ali me ignorirao.

Mislim da je imao potrebu ispovjediti se i da mi je sve pričal zbog sebe, a ne zbog mene.

“Zgrabil sam je z obadve ruke, podigel u zrak i krenul s njom prema balkonu. Rekel sam joj da bum ju hitil. Nisam siguran jesam to mislil neozbiljno, tad sam bil u gadnoj fazi, zbilja gadnoj, ali ona me uspela ugristi za vrat i pobeći.”

Koji luđak. Koji je Janko totalni luđak. Pojma nisam imao.

“Srećom sam jedva bil u stanju hodati, inače mi ne bi pobegla. Gadno je bilo, mogu ti reći.”

“Žao mi je Janko”, rekao sam mu.

Došlo mi je da mu platim piće, ali već je bio u totalnom neredu. Svi smo mi u totalnom neredu. Želimo ono kaj imaju drugi i ono kaj smo izgubili. Janko je još namatao kako mu je teško, ali ga nisam slušao. Mislio sam na svoje kod kuće. Mali mi uopće nije poslao poruku. Kao što klinci imaju potrebu kad dobiju mobitel. Tipa, ono – dragi tata, ovo je moj broj. Sam sam za to kriv. Ustao sam i krenuo van.

“Mogu popiti tvoju pivu do kraja?” pitao me Janko. Dao sam mu je. Bila je gotovo puna. Šteta baciti.

Zaobišao sam starački s lijeve strane, prešao preko ceste i zaustavio se kod kioska.

“Dajte mi molim vas jedan bon za mobitel”, rekao sam i pružio prodavačici pedeset kuna. Nisam bio siguran za mrežu, ali svejedno. Lako će ga zamijeniti.

“Ovo će vam zvučati glupo, ali imate li slučajno kakvo cvijeće?” pitao sam je kad mi je dala bon.

Nisu imali. Nisam ni mislil. Pa sam uzeo čokoladu i krenuo kući.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.