Moja dota | Nora Verde

„Sutra ću svarit menestru od sočiva“, kaže navečer baba i ode u špajizu.

Par minuta poslije vrati se s vrećicama od jute u kojima su šenica, sikirica, fažol, slanutak, suhi bob, orzo… Sočivo stavi u hladnu vodu, i svako posebno, a kako nemamo toliko terina, onda neke stavi samo u duboke pijate. Poreda ih jednu kraj druge ispod kredence i onda idemo leći.

Sretna sam što ćemo sutra obidovat sočivo. Volim pod jezikom osjetiti mekani plod slanutka i njegovu ljepljivu kožicu. On mi je u menestri najdraži jer je najnježniji i najukusniji. Šenica je najtvrđa, meljem je zubima da je što bolje prožvačem. Svaki put kažem babi da bi mi bilo drago da je nema u sočivu, ali ipak je ne odvajam iz pijata. Znam da bi se baba na mene naljutila jer mi se čini da ona baš nju najviše voli. Tu šenicu ona zove sveta Jela, posadi je svake godine na našoj najbližoj baštini, na Hoćaglavici.

„Šenicu va stavit u spomen na svetu Barbaru, mučenicu“, govori i počinje pričati legendu o svetoj Barbari koja se žrtvovala za Isusa Krista i koja nam svima pomaže u nevolji.

„Od groma, velikega dažja i nevrimena… I za lipo poćat va molit svetu Barbaru. Jan bi volila da, kad mi dojde moja ura, da grin u snu, da se ne mučin kako se nikemu svitu trefi pa ih grubo boli i svojta mora kolo njih sve parićavat.“

Baba uzdahne kad ovo kaže, a ja joj dođem bliže i držim je za traversu dok radi oko špahera, mokra je od vode jer je brisala ruke o nju. Znam da baba neće još umrijeti iako često o tome govori. Ona je još mlada, nije kao neke babe iz mista koje jedva sjede na bančićima ispred kuća, ne mogu hodati bez štapa, a spizu im svaki dan nosi svojta u tećicama.

„Santa Barbara, San Simon, libere ne de sto ton, de sto ton, de sta saeta, Santa Barbara benedeta.“ Meni je to čudno jer ništa ne razumijem, čini mi se kao da smo u crkvi, a ne u kuhinji.

Baba sočivo kuha jednom tjedno. Tako je naučila od svoje matere, ona od svoje i tako generacijama unatrag. Baba kaže da „va jist menestru od sočiva baren jednon na dvi setemane jerbo je to zdravo, kusno, čini lipo za štumik i cili život“.

Kad se sutra ujutro probudim i marendam, penjem se preko drvenog banka na stol i gledam sočivo u terini. Svaki put se čudim kako je preko noći zrnje popilo svu vodu i nabubrilo, kao da je svako zrno noseće i skoro će se rasprsnuti i roditi. Veliki plavi lonac u kojemu baba sprema sočivo po sredini ima tri bijele tanke crte koje su se od pranja ostrugale.

Baba sočivo stavi kuhati rano, već prije deset sati. Cijelo se jutro i rano popodne miris širi po kuhinji, tinelu i dvoru, gdje se ja igram dok ona obavlja svoje poslove i pazi na ručak.

U neko doba dobijem i ja svoj zadatak.

„Mala, hodi na put i u tete Mandaline uberi mi dva lipa, velika lista lovora. Ho ća!“

Istrčim na dvor, otvorim kortu i bacim se na grm lovora naše susjede i babine velike prijateljice. Razgrćem ga i tražim točno takva dva lista da baba bude zadovoljna.

„Pazi kad budeš varila manistru od sočiva da uvik staviš malo lovora za jedno uru od vrimena kad se počne varit. Lovor je puno lip i učinit će ti da jadno ne sparavaš.“

Baba mi govori kako se što kuha. Otkriva mi male trikove koji su važni da bi neko jelo dobro ispalo i bilo skuhano kako bog zapovida. Ja ne slušam baš uvijek dobro što mi govori, moja je pažnja na nekim drugim stvarima: na zapletima i junacima romana Zanea Greya koje gutam kao luda, posterima pjevača iz Brava za koji štedim džeparac i svaki ga mjesec kupujem na mjesnom kiosku.

Negdje u pola kuhanja sočiva baba na velikoj drvenoj dasci izreže veliku fetu domaće pancete i oštrim je nožem usitni s malo petrusimena i luka. Reže skroz sitno i precizno, na kraju sve skupa izgleda kao neka roza kaša koja me podsjeća na rastopljenu smjesu pjenastih bombona što ih u rinfuzi prodaju na fešti svetog Duje na rivi u Splitu. To se zove „pešt“ i stavlja se u sočivo da mu da malo slanoće i da se ova siromaška spiza bez mesa bar malo oćuti po panceti.

Sočivo se kuha pomalo. Nikad ga dočekat, a marendala sam još u devet.

„Baba, gladna san, kaćemo više jist?“ grintam već malo prije podneva.

„Jist ćemo kad bude parićano, namaži malo masla i izi“, odgovori mi i nastavi krpati kuhinjske krpe ili raditi neki drugi posao. Uzmem fetu kruha i namažem na nju malo masla, tako zavaram glad.

Kad je menestra konačno gotova, baba ugasi plinski špaher, a ja hodam oko nje kao gladna otočka mačka.

„Što mi se vrtiš kolo nogu, hodi tamo, ovo sad malo va počinut.“

Pokušavam ubiti to vrijeme postavljajući na stol ono malo pribora i pijata što imamo, a onda sjednem na drvenu klupu uza zid. Baba donese teću i stavi je na sred stola, poklopljenu. Dok ona ne gleda, pokušam dotaknuti vrškom prsta teću, da vidim koliko je vruća.

„Ne tiči to! Opećeš se!“ vikne baba na mene i doda: „Budi ustrpjena u životu, ćerce.“

Sjedimo za trpezom i čekamo da s posla dođe barba, skine radnu odjeću, opere ruke i sjedne s nama. Crkveno zvono dolje u mjestu odbilo je jedan put. Kad dođe, barba po vonju iz dvora zna što je za ručak, ali uvijek kaže kao da se čudi: „Varila si sočivo, a, ma’? Neka si.“

Baba najprije u tanjur vadi njemu, onda meni i tek na kraju sebi. Jedemo u tišini, menestra je još vruća, pušemo u žlice. Ona zadovoljno kaže: „Johi meni lipega sočiva!“ Barba šuti. Ja znam da on samo glumi da mu je sočivo jako fino, vidim to po tome što jede jako sporo i svako malo pruža ruku da uzme još jednu fetu kruha. Meni je to još i draže jer znam da će ostati više za mene i da ću moći vaditi i po tri puta u duboki pijat.

„A, ma’? Što si ovoliko ovega svarila? Ko će ovo izist?“ govori barba gledajući još uvijek punu teću na trpezi.

„Odniću malo Jakici, malo sestrama, Mandalini, izišće mala… Znaš da to može stat priko dva-tri dana u frižideru. Što se ne izi, daću kokošama.“

„Ala, dobro je unda“, kaže i učini bevandu.