Moja dota | Nora Verde

Volim igrat na balun s muškima mojih godina. Nakon što popodne počinemo, ja se izvučem iz kamare, napijem se vode na špini u dvoru i gledam po Ratu jesu li već izašli s balunom.

Branka nije prava, stavili smo dva kamena na ledinu iza kuće od maloga Markota, tamo igramo cilu večer, sve dok nas babe i matere ne zazovu na večeru. Jedina sam ženska koja igra s njima, sve druge se drže svojih igara na laštik ili s lutkama. Meni je to dosadno i glupo. Ne znam onako dobro dizat noge i skakat preko laštika kao one. Lipše je šutirat balun, trčat, pucat na gol, branit. Ja najviše volim biti golman, iako me jako zaboli kad mi balun udre u glavu i ruke. Trčim, bacam se na sve strane, srce mi lupa. Dobra sam u tome, muški s kojima igram mi to ne kažu, ali ja to vidim kad im obranim gol ili penal. Ovi što igraju protiv nas naprave facu, a moji viču „oleole“. Skoro uvik se bacim na pravu stranu, nije mi lako dat gol. Na televiziji baš tih dana daju Svjetsko prvenstvo u Meksiku. Vidila sam kako golmani brane tako da dignu oba lakta i šake stave preko face, da odbiju balun. Par dana iza toga probala sam tako i uspilo mi je! Jedan mali, zovu ga Peča, a zove se zapravo Toni, on mi je najdraži od svih, uvik hoće da igram za njegovu ekipu. Ima žutu kosu, malo dužu, stariji je od mene dvi godine i onako je smišan. Kad ja dobro obranim, on se sav sritan zatrči prema meni i onda me udre po ramenu.

Otkad on igra s nama, ja sve bolje branim. Nije me strah izletit pred onoga koji puca i zgrabit balun s obe ruke.

Želim bit pravi golman. Dok je barba na selu, uzela sam rukavice s kojima ide u bašćinu i pila drva. Ogromne su i krute, jedva sam ih navukla na ruke, ali dobro mi služe: stavim ih i onda ne osjećam toliko ono žarenje kad me pogodi balun.

Baba svako malo dolazi vidit kako igramo. Stoji podalje, kao da se boji baluna, stavi ruke na bokove, gleda kako ja trčim i branim i kako Peča viče sav sretan što sam obranila.

„Jadno si se oznojila, hodi ovamo. Ćapaćeš na grlo, pa ćeš mi cilu noć kašjat“, viče, ali ja je ne slušam. Igram dalje, sve dok se jako ne umorim i cila se ne zacrvenim.

Kad dođem doma u dvor, jako sam žedna i hoću se napit vode, ali mi baba ne da. To mi je najgore.

„Umriću od žeđi, daj mi se napit!“

„Ala što si me se dojala, hodi se otari od znoja i obuci suhu robu, posli ćeš pit. Zaludila si na ti balun.“

Baba ne voli balun, govori da je to za muške kojima ni potriba ništa činit po kući i baštini.

„Oli ti je drag oni mali?“ pita me kasnije. Sjedimo u kuhinji, ona začinja zelje za večeru, prstima grabi krupnu sol i razbacuje je po terini.

„Koji mali?“ pravim se blesava.

„Oni žuti.“

„A on… ne znam.“

Baba obriše ruke o traversu i stavi terinu za zeljem na trpezu.

„Ni potriba da te je sram, to ni kako kad smo mi bili dica, danaske je drugačije.“

„A kako je bilo tad?“

„Bilo je drugačije. Ritko smo se igrali zajedno muški i ženski, a kad smo bili vaših godišć, već smo puno fatigali u bašćinu, niko kolo blaga, drugi kolo kuće. Posli se to malo prominilo kad je tvoja mater bila mlada, a sad je ništo skroz drugo. Dica više ne fatigaju, igraju se, frajaju po cile dane. E, da je meni bilo.“ Baba uvijek to kaže kad govori o vremenu kad je bila mlada.

„Ala, gremo izist ovo dok je toplo.“ Navalim na zelje i hladne frigane bukve od obida, balun me ogladnio.

*  *  *

„Va se moć snaći i bez muškega u životu, moja ćerce“, kaže baba kad smo izili. „Kad ga vazmu u vojsku, kad je bolestan. Digod će poćat s drugon ženskon, potuć se, završit u pržun, uvik je ništo. Moj je, bogu fala, bi dobar kako kruh.“

Molim babu da mi donese didine slike kad je bio mlad. Gledala sam ih već sto puta, ali uvik mi je drago opet. Ide u kamaru i vrati se s kartonskom kutijom.

Na jednoj slici je dida s puno muških, svi drže puške. Obučen je u neke čudne gaće, koje ne izgledaju kao gaće od uniforme. Pitam babu zašto su svi na slici namrgođeni.

„A, moja ćerce, to je bilo jadno grubo vrime. Ni in bilo do smija i fraja.“

Pokušavam to zamislit onako kako sam vidila u partizanskim filmovima na televiziji: muški stupaju u koloni, pa pucaju i padaju, sjede u rovu ili u krugu oko vatre, pjevaju i zezaju se. Na filmu je sve to nekako dobro, kao da su na izletu. Kad nekoga ubiju, ne vidi se puno krvi i to grubo brzo prođe, posli toga su opet svi veseli. Jedino su Nijemci stalno namrgođeni i ukočeni, mršavi, suhi. Baba te filmove nikad ne gleda sa mnom, govori da ima posla, iako je sve već napravila po kući: oprala pijate i teće od večere, pospugala trpezu, pomela dvor, nahranila kokoši. Ja ostanem sama u tinelu pred televizijom, a ona sjedne u dvor, na bančić i razgovara s mačkom Mukijem.

„A kako je dida iša u partizane?“ pitam babu poslije u kamari, kad idemo leć.

„A kako… lipo, kako i drugi“, kaže i namješta jastuk. Zaškripi postelja, čuju se stari federi ispod štramca.

„Niki su bili žvelti za poć u vojsku sparavat, puno ih je tako odma poginulo ili su in striljali Talijani, kako i mojega bidnega brata. Puno ih je pošlo pod zemju, puno lipega mladoga svita. Ne va uvik bit žvelat, moja ćerce.“

Babin najmlađi brat Jerko bio je među prvim velolučkim partizanima, odmah nakon kapitulacije prve Jugoslavije. U ratu je vozio tenk, a posli rata dobio je pun stol ordena i znački. Dida nije dobio ni jedan orden, to sigurno znam, jer sam pretražila cilu kuću i sto puta pitala babu ima li kojega.

Šutim, znam da će baba u neko doba nastavit priču. Baba najviše priča o barbi Jerkotu, a meni ta priča nije zanimljiva, znam je skoro napamet. A baba uvik o njemu, nikako o didi.

„Vele ti smo proplakali radi njega, mater, jan i sestre. Cile četire godine nismo znali je li živ, svašta se govorilo, nismo hotili nikome virovat. Jedan put ti niki reče da je poginu od bumbe, drugi put da su ga zarobili i striljali, ondak da je iša s brodima u Italiju. Posli kad je svrši rat, sve nan je ispripovidi.“

Ne dam se, opet je pitam za didu.

„Tvoj dida ni bi od nikog vojevanja, kad je poče rat, un ni hoti poć u partizane, neka su ga stalno zvali i govorili da će ga privest brodon na Vis.“

„A zašto?“

„Zato što ni hoti ostit famiju”, kaže nakon kraće stanke. „Un ni bi kako moj brat, od pulitike, nego je bi težak, ni se razumi u vojsku i puške.“

Nije mi pravo. Želim da se i ja mogu pohvalit kad se s drugom dicom igram partizana i Nijemaca. Svi muški govore da su im didovi bili u ratu i da su ubili i zarobili puno Nijemaca i Talijana. Neću valjda reć da je moj dida više volija motiku i obitilicu od bombe i puške.

„Ala da, ispripovidiću ti ništo, sad si već dovoljno velika.“

U mraku mi zasjaje oči, jedva čekam da čujem što će mi baba sad reć.

„Spominjen se da je ope bi četvrti misec, kako i tri godišć pri, kad su se bili iskrcali Talijanci. Bili su nan došli partizani, govorilo se da će kupit sve starije muške da gredu s njima. U Luci ni bilo ostalo puno muških: ili su već prin išli ća s partizanima ili su ih Talijanci striljali. Ni se znalo što će bit, Talijanci su se pridali i išli ća, a govorilo se da bi mogli doć Nijemci. Svi smo se tega strašili, o njima se puno grubo govorilo, da su puno gori od ovih prin i da tuču i ubiju i mlado i staro. To popodne san bila u tete Mandaline, ona je bila bolesna, išla san joj odnit malo zeja. I kad san došla doma, našla san didu u turčina, di sedi na bančiću i stenje. Bi je naloži malo drva i proli vrilo uje iz prsure na nogu.“

„A zašto?“

„Zato. Hoti se tako izvuć, razumiš?“

„Ne razumin. Zašto je proli uje, baba?“ Uzvrpoljim se u postelji, i u onom mraku pokušam razaznat babino lice, ali ništa se ne vidi osim tankih traka svitla od škura na zidu iznad postelje.

„Zato da ne bi mora poć.“

„Biće ga bilo strah”, kažem razočarano.

„Ma ni, ni njega bilo strah, nego ga ni bila voja hodit s puškon i sparavat. I bi se ozira zaradi nas, mene i Kuzme koji je tadar bi mali, ima je osan godišć.“

„I kako je onda…“

„A kako. Doša in je sa svezanon nogon, tamo je to niki njihov likar prigleda, očisti mu s rakijon i reka da će to bit alavija i da može za koji dan poćat s njima. Bogu fala. Moga je so tin učinit puno gore, moja ćerce, ko zna kako bi bi proša da ga nisu vazeli.“

„A kako?“

„Bili bi ga siguro striljali Njemci, kad su poslin tega došli. Najstarijega brata su mi ubili Talijanci godišć prin tega, ni krivega ni dužnega, bidnega.“ Baba počne opet plakat za barbom, kao i svaki put kad ga spomene, kao da je to neka njezina obaveza. Čekam da joj se glas ponovno smiri, da možemo nastavit di smo stale.

„A kako je didi bilo u partizanima?”

„Johi meni, što si zaludila kolo tega!“

„Ala, reci mi.“

„A oli jan to znan, ni mi hoti puno govorit o temu vrimenu, samo da su hodili i hodili, da je bi gladan i žedan, da ga je jadno bolila ona rana na nozi. Ima je slabe postole, više ni moga ni hodit u njima pa ih je bi vrga. Evo san ti sve ispripovidila, homo ća spat sada, ala. I za gospu, nemoj o temu govorit drugima, ni to za hvastat se. Jesi me čula?“

„Jesan.“

„Kako da su drugi sve činili ono što govoru. A, moja ćerce. Ne va svakemu virovat“, kaže i uzdahne.

„Vele ti ih je ćapalo boračke penzije pa sad živu lipo, ni in bilo potriba hodit u baštinu po suncu i dažju kako mojemu, moja ćerce. A moj ni dobi ni dinara jerbo ni hoti pitat nijanci ništa. E. A moga je.“

Glava mi je puna ovoga što mi je baba rekla. Ali mučim, nije me više volja ništa pitat. Čujem kako se baba vrti po postelji jer ne može zaspat. Ne mogu ni ja, pa mislim o didi kako stupa po šumama i gorama s drugim partizanima, s kapom na glavi, i puškom. Kako se smije i pjeva pa ga više ni ona noga ne boli puno. Onda i ja zaspim.