Moja dota | Nora Verde
Dva dana prije nego što ću poć babi u Luku mater mi je kupila dvi vešte za lito. Jednu plavu na bile crte i drugu crvenu. Išla je sama u grad jer zna kako će biti ako bude i mene vodila. Donila ih je u kesi od Dalme, nije ništa govorila taj dan, nego sutra ujutro, kad sam se digla, onda je izvadila te vešte iz kese.
Razmota prvu onu na crte i da mi je. „Ovo ti je kad greš digod s babon u Luku ili u crikvu.“
Uzmem veštu u ruke.
„Ala, probaj!“
„Ma, posli ću.“
„Nela… molin te, probaj veštu!“ ponovi i ode naglo u kuhinju. Čujem kako tamo lupa tećama i pijatima, postavlja stol za ručak.
Svučem kratke gaće i majicu, stavim ih na krevet. Navučem je preko glave, spuštam preko sebe i ravnam. Probam učinit dva koraka u njoj. Noge mi se taru jedna o drugu, osjećam se kao da sam sapeta i da ću past. Jedva je čekam svuć, ali onda dođe mater iz kuhinje.
Ako sad budem govorila da mi ne valjaju, bit će natezanja i grubih riči. Baba uvik govori da digod va štogod i primučat. Mater hoda oko mene i gleda veštu. Čini mi se da je zadovoljna. Jedva je čekam svuć i obuć moje kratke gaće od reba.
„Viš, kako ti lipo stoji, dobro san kupila“, kaže. Prije nego što je išla u Dalmu, uzela je metar, onaj što ga imaju meštri i što bude smotan u kutijicu. Izmirila me sa svih strana i zapisala nešto na papirić. Zato je i uspila kupit vešte da mi budu taman.
Otkad sam došla u Luku, vešte stoje na dnu putne borše, još u onoj kesi od Dalme. Baba i ne zna da mi ih je mater kupila. Odem u malu kamaru i tamo se zatvorim. Razmotam ih i opet obučem, sad probam ovu crvenu. Pipam je: tanka je, lagana, baš za lito. Onda ih nisam dobro ni pogledala, sad sam sama i mogu na miru. Obučem je, ovi put neću preko glave, nego kao gaće, možda će mi bit lakše. Pogledam se u zrcalo od psihe: to nisam ja. Okrećem se. Opet mi se noge taru ispod, mrzim to. Vešta mi je do ispod kolina. Vruće mi je, živčana sam. Isti čas je svučem i vratim u kesu, s onom na crte. Kesu zakopam što dublje u boršu i potegnem patent do kraja. Neka ih tamo. Reć ću materi da sam ih obukla za feštu u Luci, kao da će ona znat. Nije mi drago lagat. Ali šta mi ih je uopće kupovala? Mogla mi je te novce dati za knjige iz biblioteke Vjeverica ili za romane. Šta oni znaju što meni triba. Skroz se tako snervam kad počnem mislit o tome, sad bi opet izvadila ove glupe vešte i rasparala ih. Čujem kako baba dolazi u dvor, škripi korta.
„Neliceee, Nelo, a di si?“
Brzo izlazim iz kamare. „Evo me, baba.“
„A da di si?“
„Tun san.“
„A što si činila?“
„Čitala.“
„Opeta?“
„Jesan.“
„Dobro. Hodi, pomoćeš mi svarit zeje.“
Idemo u turčina, baba donese veliki stog zelja i stavi ga na drvenu trpezu.
„Baba..“
„E…“
„Zašto mi nimamo libre?“ Baba digne glavu s terine.
„Koje libre?“
„Libre, knjige s pričama i pismama, šta se uče u skuli.“
„Johi meni, oli si u koga ode u Luci vidila libre po kući?“
„Nisan. Ali jesan u Splitu kod jedne moje prijateljice. Njezini doma imaju u dnevni boravak puno libri. Svakakvih, debelih i tankih, onih nikih što su učinjene izvanka od kafene kože. Svašta imaju…“
„Kako da je to bibloteka…“
„Kaže se biblioteka!“
„Oli nisan tako rekla?!“
„Nisi.“
„Ala, dobro“, kaže i digne se, uzme terinu i ode preko dvora u kuhinju. Hodam za njom.
„U Splitu je to normalno. Jedino ja i mater skoro ništa libri nimamo.“
„Ma kako? Spominjen se da san vidila kad san bila u vas u Splitu. I ove dičije što je tebi nakupovala.“
Baba stavi terinu sa zeljem u škafu i onda nalije vode: rukama miješa zelje, a neke listove kupusa protrlja prstima, da makne grumene zemlje. Onda izlije tu vodu u škafu. Stojim kraj babe i gledam kako šporka voda teče u rupu od sudopera.
„To malo što mi imamo je jadno slabo“, kažem. „I ništa prima onemu šta imaju drugi.“
„Kad budeš velika, tin ćeš steć solad pa ćeš kupit libre kakove je tebe voja.“
„Ali jan bi hotila da ih iman sad.“
Baba pogleda negdje ispred sebe i skupi malo oči.
„Va da budeš malo ustrpjena, dite moje.“
