Moja dota | Nora Verde

Dignem se iz postelje: polagano, na prstima, da ne probudim babu. Bosa idem u malu kamaru. Uzmem vokmen, stavim u njega kazetu i zakačim ga za gaće. Slušalice stavim oko vrata. Izađem u dvor. Tamo Muki leži kraj pitara od bosiljka, kad me vidi, dotrči. On bi se igrao, ali meni se to sad ne da, malo ga pomazim i odem se napit vode iz lamina na gustirni. Onda pažljivo pritisnem kvaku od korte i izađem na put. Stavim slušalice i upalim vokmen. Trčim sve dole do rive. Tamo stanem pa hodam oko Fabrike, zapuhana. Sva sam se oznojila. Ugasim vokmen i skinem slušalice. Sad bi se najvolila bacit u more, ali znam da ne smim. Baba mi je ispričala da je neki momak iz mista tako znojan skočio s mula i odmah umro.

„Izaša je iz mora i stiva se na kleh. Bidan.“

Legnem na zidić, u hlad. Kroz ogradu gledam u Fabriku. U ovu uru nema puno svita. Čuje se kako rade makine, neko nešto vikne. Sve smrdi po ribi i friganoj kapuli. Fabrika je kao velika kužina, sto puta veća od naše u kući. Kad vidim da nema nikoga, stavim opet vokmen. Pojačam koliko god mogu. Ovih dana slušam samo jednu te istu kazetu. To je nova grupa koja sad svira u Splitu, svi iz moje ekipe ih slušaju. Zovu se Daleka obala. Skroz smišno ime i taj pjevač smišno piva kao da recitira, a opet nije to, nego nekako drugačije.

Kad pisma dođe na kraj, ja premotam opet, točno znam koliko trebam držat onaj botun za nazad, skoro svaki put isprve pogodim početak. On njoj piva: „Nemoj ići od nas, okolo svuda je tama“, a ja zamišljam da to pivam ja, a ne Ban. Da sam muški i da imam jaketu od reba i gitaru, onu pravu, električnu. Super mi je. Zatvorim oči. Mislim kako bi volila zagrlit prijateljicu Kaću iz Splita. I tako stat s njom dugo, da nas niko ne vidi i da me niko ništa ne pita.

Ali to ne mogu, Kaća grli jednog momka iz naše ekipe, samo mi o njemu priča: šta joj je reka, di su išli zajedno, kako su se poljubili. Kad god ja i ona sidimo na klupi kraj hotela Park, dođe taj momak, stavi ruke u džepove od jakete i skroz ih duboko uvuče, vide mu se prsti kroz rebe. On joj migne i ona me na brzinu pozdravi i ide ća s njim. Meni onda bude teško, ostanem sidit na klupi i slušat muziku, ali mi se više ne da ić dole na Baće i tražit druge iz ekipe pa idem doma.

Ovo lito ću Kaći napisat pismo, ali to ne mogu u kući, dok je baba oko mene. Zato idem vanka, tako mi je lakše. Nosim svoju teku i onda u nju pišem. Pišem ušporko, kad dođem u Split, onda ću to sve prepisat učisto, na dva lista trgovačkog papira.

Tako mislim, zatvorenih očiju, a onaj glas u slušalicama piva: „Nećeš ići od nas…“

Odjedanput me prene drugi muški glas.

„Mala Padretovica!“

Otvorim oči i trznem se. Isprid mene je stariji čovik.

„Oli si se pripala?“ Smije se, u ruci drži neku bilu kesu. Ne znam ko je on, ali mi je isto neugodno, sva sam se zacrvenila.

„Nisam, nisam“, kažem smeteno i uspravljam se na zidiću. Pogleda me još jedanput i onda se okrene, ide ća. Gledam što ima u kesi, čini mi se da je nešto srebrno. Je, to su one konzerve iz Fabrike što ih i mi imamo punu špajizu, jedino su izvanka drugačije nego u butizi, bez papira i one prozirne folije. Sve su iste, od srebrne late. Zato puno puta ne znam koja je s povrćem, a koja samo onako s uljem. Draže su mi one s povrćem, lipše su za jist. Ogladnila sam, tako mi je uvik kad počnem mislit o spizi. Idem doma, hodam preko rive, tamo se već skupilo dosta svita, brzo će doć trajekt iz Splita. Penjem se na Rat, ne palim više vokmen. Prošla je ura od počinka, svi su izašli u vrtle i u radione, čuje se vikanje i škrabanje alata, bušilica.

*  *  *

„Di si hodila? Ni te već dvi ure“, kaže mi baba kad uđem u dvor. Sidi na bančiću i krpa bičve. Vidim da nije dobre volje. Nagrišpalo joj se čelo.

„Evo me“, kažem kao da se ništa nije dogodilo.

„Pripala san se.“

„Ma zašto?“

„Za gospu, da zašto. Kako da nisi moja, nego tuja“, kaže i otrgne zubima komad konca. Iz drvene škatule izvadi iglu. Pokušava provuć konac kroz onu rupicu na igli, ali konac je tanak, a rupa sitna. Vrh konca stalno prolazi kroz zrak, nikako tamo di triba. Skuplja oči, čelo joj se opet grišpa.

„Hodi ovamo, pomoži mi. Jan više slabo vidin.“

Duboko uzdahne. Sjednem uz nju i iz prve uvučem konac. Krenem da ću se dignut.

„Stoj malo tun, kun mene“, kaže blago. Vidim da se više ne ljuti, one dvije bore na čelu se sad puno manje vide. U rukama joj je bičva u koju je stavila drvenu gljivu, da lakše može zakrpat bužu. Uzmem je i gladim ovaj glatki dio. Izlizan je, ali to mi je baš lipo.

„Tu san gnjivu bila vazela u Splitu, prin 20 godišć. Još se tin nisi bila ni rodila. Išla san u jednu butigu di se prodaju konci…“

U Luci ne kažu „gljiva“, nego „gnjiva“. Sve krivo govore, ali meni se više ne da babu ispravljat svaki dan. Ona govori i govori, spominje se svega kao da jučer bilo. Ja uvik sve zamišljam: kaže jednu rič, a meni se u glavi odma nacrta cila slika. Onda počnem mislit nešto svoje, zaboravim na babu i to što mi govori. Već sam negdi daleko – priko mora, i dalje… Mašem babi, barbi i ciloj Luci.