Moja dota | Nora Verde

Meni je najdraže kad barba na dvi-tri sedmice ode u svoju drugu kuću u Smokvici. Baba i ja smo tada jedine gospodarice kuće Padre. Vrime za ručak i večeru pomiče se kako nama odgovara, stroga barbina pravila o postavljanju stola se zaboravljaju, idemo u duge posjete babinim prijateljicama i sestrama, na sladoled u mjesnu slastičarnicu i nakon toga šetnju po rivi, punoj stranog svita i bilih jahti koje meni izgledaju kao mali svemirski brodovi svezani za mul.

Baba jako voli sladoled, ali ga sebi rijetko kupuje jer špara solde. Nije joj drago da je iko drugi, osim mene, vidi kako liže sladoled.

„Puno je zlobe u svitu“, kaže. Traži da sa sladoledima u ruci odemo što dalje od mista di se skuplja domaći svit.

Sidimo na drvenoj klupi na kraju vale i ližemo sladolede. Mučimo. Meni je malo bezveze što ne jedemo sladolede kao i svi drugi, doli na rivi.

„Baba…“

„An…“

„Zašto moramo ode jist slaju?“

„Oli me nisi razumila? Ni mi drago da me čejad gledaju i da mi broju.“

„Pa što broju, niko nas ni gleda.“

„Tin to ne vidiš, ali jan znan. Ni potriba da druga čejad znaju tvoje posle“, kaže malo nervozno, kako ona rijetko govori. Meni to i dalje nije jasno, ali neću je dalje pitat. Ja se ne volim svađat s babom, nije ona barba da na svaku njezinu rič udrem kontru. Bolje da pojedemo sladolede do kraja i lipo idemo doma.

Inače nisam nešto od slatkoga, ali kad sam u Luci, otvori mi se apetit, to je čudo koliko mogu pojist. Svi to vide i zezaju me.

„Samo tin ji, resteš, greš u visinu“, kaže baba i mene nije briga što tko misli.

Kad barbe nema, baba mi u turčinu na prsuri napravi hrstule ili pogače. On ne voli vidit da mi ona usrid lita sprema hrstule ili pogače. Misli da će me tako razmazit.

Iako je vruće, babi nije teško umisit pogače. Kosu sveže u rubac, zasuče rukave, opere ruke i od brašna i jaja napravi kuglu tijesta. Onda je stavi u plastičnu terinu, pokrije je krpom i tako ostavi po ure da malo počine. Moje je da za to vrime uzmem mokru krpu, stavim na nju malo čarlija i dobro očistim trpezu, pa je režentam u dvije vode i onda obrišem suhom krpom.

Najgore mi je tih po ure. Baba mi je rekla da ne smim ni jedan put dignut krpu jer da onda tijesto neće dobro uzać. Hodam ovamo-onamo po dvoru. Nikako dočekat.

Čim se baba uputi prema kuhinji, dotrčim za njom. Otkrije tijesto: zadovoljna je, dobro je uzašlo. U terini je velika balota, tri puta veća nego prije. Trpezu pospe brašnom, baci balotu na nju. Izvadi lazanjur i valja, dokle god ne učini veliku tanku peču koja izgleda kao bijela tavaja. Nožem reže tanke trakice, vezuje ih u fjoke i niže po pijatu. Nosimo ih u turčin. Tamo je već spremna babina crna prsura. U nju baba nalije ulja sve do pola i onda treba još malo čekat da se ulje dobro zagrije.

Sjedim na drvenom bančiću, stalno se mičem prema prsuri i ognju, ali baba mi ne da.

„Za gospu, makni se otale, nemoj da te štrapne uje iz prsure, ala“, govori i gura me iza sebe. „I ne stoj mi kolo nogu, još ću digod past.“

Gledam kako se fjoki napuhuju, hrstule se komešaju na vrelom ulju kao da se rađa neki živi stvor. Vruće mi je, sva sam znojna, ali sad za sve na svitu ne bi izašla na dvor.

Veliki pijat od late se krca hrstulama. Moj zadatak je da vruće hrstule posipam cukrom u prahu. U ruci držim maleno sito puno cukra i zatresem ga svaki put kad baba iz prsure izvadi novu turu.

Kad su gotove, nosimo ih na pijatima u tinel.

*  *  *

Baba je kao mlada cura radila u pučkoj kuhinji u Splitu. I u to vrime Split je za Korčulane bio pojam kulture i svega novog i modernog. Nije svaki Lučanin imao sreće da za života otputuje u Split i tamo ostane više od jednog dana, koliko je potrebno da učini neki posal. U pučkoj kuhinji baba je prvi put u životu vidila i probala neka jela. Jednom na misec putovala je nazad doma u Luku. Kada je iz Splita na Korčulu prvi put donila nekoliko pari kobasica, svi su zbunjeno gledali u to neobično meso natiskano u crijevo. Nikako nisu mogli zapamtit kako se zovu, pa su ih uporno zvali „komasice“. Kad mi to priča, padam s bančića od smijeha.

„Nemoj se smijat, ludo dite, okle bi naš svit ode zna za kobasice, ko in je to moga dat? Ni tadar bilo mesarnica u Luci oli butige di se to prodavalo.“ Babina familija je „komasice“ ispočetka gledala sumnjičavo, ali kad je ona jednu skuhala, tanko narezala i poslužila je, svi su lizali prste. Malo nakon toga prvi put je u limenoj tećici donila nekoliko polpeta. Više nije bilo sumnjičavih pogleda i svi su se odma nagurali oko trpeze.

U pučkoj kuhinji tih godina u Splitu baba se nagledala gladnih i bolesnih, tuča oko pijata fažola ili pure, surovih nadzornika koji su uvodili red među kuharicama.

„Glad i nevoja na našemu škoju nisu ništa prima onemu u veliken gradu“, rekla bi.

„A kako je tebi bilo tamo fatigat?“ pitam je.

„Ma u prvo vrime mi ni bilo lako, moja ćerce, samo san prala sude, po cile dane. Valo mi je prat one velike velikane teće, a posli su mi dali da činin druge posle – da rižen kapulu, čistin kumpire. Vele ti san kumpiri očistila. I to sve va brzo činit, nima potezanja, odma te vržu ća ko se ne moviš kolo posla.“

Jedna je starija kuharica babu učila kako se kuha. Baba je sve slušala i činila kako bi joj ona pokazivala.

„U svaku uru bi nan dohodi gladni svit i moli nas da in damo štogod za izist. A ne smiš da te kogod vidi da in daješ posli obida ili večere“, priča baba i stalno uzdiše. „Grubi je bi život tamo, ako nisi ima soldi, moga si slobodno leć i umrit.“

Ja na to ništa ne kažem. Ne mogu zamislit takvu nevolju. Mi nikad nismo bili gladni kao baba kad je bila mlada. Nekad, dok sam bila manja, mater ne bi imala za salamu, nego bi samo kupovala parizer. Ali to nije ništa prema ovome što baba govori.

*  *  *

U kući se sve vrti oko spize i kuvanja. Stalno se o tome govori. Ili o maslinama i lozama, a to je meni sve isto. Na kraju lita dosade mi i hrstule, i srdele, zelje svaku večer, slani črnci i kisela kapulica. Ni mindele mi se više ne da tuć s frakama po dvoru. A njih inače puno volim. Jede mi se nešto novo: lješnjaci, oni što budu u velikoj čokoladi, ma ih ne bude puno. Uzmem čokoladu što mi je teta Franica dala za odnit u Split materi i, da baba ne vidi, pomalo je izvučem iz tankog bilog papira u koji je umotan, ostavim ga sa strane, pazim da se ne zgužva. Onda čokoladu odvojim od papira u koji je umotana. Noktom zagrebem foliju i polagano je odlipim. Operacija je teška, sva se oznojim, ali moram uspit sad kad sam počela.

Izvadim sve lješnjake, njih pojedem, a čokoladu zamotam natrag u kartu. Spremim to na dno velike plave borše što mi je mater kupila za put. Dobro će mi doć kad se zaželim čokolade.

Frigane srdele ili bukve liti su za ručak ili večeru skoro svaki drugi dan. Baba i barba za vrijeme večere stalno govore kako su srdele ukusne i friške. Ja ne razumijem zašto svaku večer jedemo jednu te istu friganu ribu.

U Padretovića se jede riba ulovljena tog dana, nikako jučer ili ne daj bože nekoliko dana prije, riba iz ledenice – sve je to za njih „stara riba“ i ne bi je okusili ni da im platiš. Baba i barba, čim vide ribu, znaju je li friška, meni to nikako nije jasno. Čini mi se da ja to nikad neću naučit, pa da živim još sto godina.

„Ma ni ti potriba nego gledat je li joj bistro oko, ako je, friška je, ni stala.“

Srdele i bukve baba na brzinu očisti, posipa brašnom i stavi u vrelo ulje na prsuru u kaminu. Najbolje su kad su tako frigane. Volim ih jer imaju jednu glavnu kost i lako se čiste i jedu. Veliku ribu ne volim jer ima puno oštrih košćica i strah me da se ne zadušim, zbog toga mi se svi smiju i stalno mi govore da ne znam što valja. Budem puno gladna i fatureta mi je čistit, a srdele, ako su bolje frigane i nisu velike, mogu pojist cile, bez da odvajam meso od kosti.

Barba može sam izist cilo kilo srdela pečenih na gradele. Pravi se važan s tim, kao da je narodni heroj. On puno fatiga i zato smi puno i jist. Najvažnije je da njemu ništa ne fali. I da je parićano kako bog zapovida. Ali ne zapovida bog, nego barba. To onda oće reć da je barba ustvari bog. Kad ja i baba svaku noć molimo „budi volja tvoja“, to onda molimo barbu da bude volja njegova. Ako je barba stvarno taj bog, onda ja više neću molit, samo ću činit fintu. Ka da će baba skužit.

*  *  *

Jedno jutro, kad sam marendala, baba me pošalje na peškariju da kupim kilo srdela. Iz takujina izvadi ljubičastu novčanicu od 20 dinara.

„Neka ti to bude dosta“, kaže i namigne mi. To znači da ono što ostane mogu uzet sebi i stavit u moju kožnu kesicu, što mi je mater kupila u Splitu da u njoj držim džeparac.

„Ala, vazmi u turčina jednu čistu kesu, tamo stoje u škafetinu stivane. Ho ća!“

Učinim kako mi je rekla, stavim kesu u džep, izađem iz dvora i zatrčim se na nizbrdicu prema mistu.

Prvi put sam sama na peškariji, bez babe. Tamo je puno muha i svi viču. Dođem do jednog banka, tamo vidim puno svita i računam da su tu srdele najbolje. Prodaje ih barba Dunko, njega baba zna, uvik kod njega kupuje. Grubo vonja pa jedva čekam da kupim i idem ća. Kažem mu da mi da kilo i on mi napuni kesu. Dam mu solde, a on mi vrati još cilih deset dinara. Dobro sam prošla, čini mi se da mi je vratio i više nego što je bilo potriba. Mogla bi odmah na kiosku vidit je li izašao novi Bravo, imam još svojih 10 dinara. Jer on je skup, košta 20 dinara zato što dolazi iz uvoza i sve je unutra na njemačkom. Ali babi neće bit drago da sam trošila solde na Bravo, nemam ga di sakrit pa odustajem. Ić ću sutra ili možda večeras kad padne sunce. Onda je veća gužva u mistu, padne mrak pa se ne vidi što nosim.

„Johi meni, ovo su bukve“, kaže razočarano baba kad doma otvori kesu.

„Oli ni bilo sardela?“

Kažem da mi je tako dao barba Dunko. Baba se naljuti i kaže kako će Dunkotu imat što za reć. Skužim da sam ja krivo kupila, ali mučim, računam da će baba to zaboravit.

U nedilju kad se vraćamo s mise, baba se uputi ravno na peškariju.

„Gremo kupit malo sardela za obid, a i onemu ću sad reć što ga gre. Un će meni maloj podvalit bukve pod sardele.“

Dolazimo sve bliže, jak miris friške ribe širi se ulicom.

„Baba, ni mi barba Dunko proda krivu ribu, jan san falila“, kažem u jednom dahu, kad smo već stupili pred vrata peškarije.

„Ma što govoriš?“ stane i pogleda me zbunjeno.

„Učinilo mi se da su sardele, ali ti nisan hotila reć, da se ne jidiš.“

Baba se nasmije. „Ludo moje dite, pa ne bin se jan jidila na te zbog tega. Što mi nisi lipo rekla odma. Homo, saćemo vazest jednih i drugih po kila pa ćeš vidit.“

Kad smo došle doma, baba stavi one dvi kese na trpezu, jednu do druge i otvori ih.

„Viš“, pokaže na kesu s moje lijeve strane, „to su sardele, sitnije su i više plave, a ono tamo“, pokaže desno, „ono su bukve, veće su i malo zelenije tilo imaju i ove sitne zlatne pruge po sebi.“

Gledam u te kese i sve sad razumin. Nije mi jasno kako sam mogla falit.

Kasnije u kuhinji čistim češnjeve češnjaka, što ih uvijek jedemo uz blitvu lešo i friganu ribu. Baba kaže: „Rusulice moja, niko se ni naučan rodi, samo se tin nemoj strašit pitat oli stat i promislit.“

Priđe i zagrli me.

„Tebe tvoja baba jadno voli, je li znaš?“

„Znan, baba, i jan tebe.“

Te večeri za stolom sjedimo same, barba je sa svojima u Smokvici. Baba u prsuri pofriga malo srdela i bukava, baci na njih naprstak soli i pomiješa ih u zdjeli. Kad god uzmem neku od riba i izvadim kost, babi kažem: „E, ovo je bukva“ ili „Sad jin sardelu.“