Moja dota | Nora Verde
Veliki plastični stol na balkonu pun je kutija šibica. Tata svakoj šibici odreže crveni vrh, malenim kistom kapne malo lijepila i onda stavi na postolje. Jedrenjak je već skoro gotov, tata ga radi već pola godine, svaki dan pomalo. Ravnalom i tehničkom olovkom sve je nacrtao na komadu papira. Točno zna di trebaju ić jarboli, kako će izgledat krma, pramac i sve drugo.
Otkad više ne plovi, tata mi stalno govori da mu fale brodovi i more. Oči mu sjaje kad lijepi šibice. Pomažem mu, nožićem pažljivo režem crvene vrhove, a drvca slažem na stranu. Mater dođe s posla pa viče na nas jer nismo sredili stan ni spremili ručak.
„Večeras ćemo“, kažem joj dok ljuta hoda po stanu.
„Po mraku se ne čisti kuća, to nije red“, odgovori, a tata mi migne i stavi prst na usta.
Ne volim kad je mater takva, a to je skoro uvik kad meni bude baš lipo s tatom. Znam da to nije namjerno, ali svako malo se tako namjesti i ja onda ne znam kako bi učinila da se ona smiri i da opet sve bude dobro.
Drugi dan, dok tata radi brod, ja spremim stan, da mogu na miru doć sjest na balkon. Brod je sve veći i sve ljepši.
„Šta ćemo kad bude gotov?“ pitam ga.
„Kako to misliš?“
„Pa di ćemo s njim?“
Tata se nasmije.
„Stavit ćemo ga u tvoju sobu, na kantunal. Da se možeš ukrcat na njega kad zaspeš pa poć na put oko svita.“
* * *
Tatina topla i meka ruka drži moju malenu. Hodamo po skalama na Splitu 3, idemo doma. Puno je tih skala i uvik mi dosade već na pola puta. Mi živimo skroz na vrhu, u ulici koja se zove Visoka. Gore u nas nema ovako lijepih zgrada i stanova, samo obične kuće na dva ili tri kata. Ali skalama nikad kraja i već me noge bole. Do doma imamo još sigurno 15 minuta. Tata hoda sporo, a ja bi da skačemo zajedno, kako sam vidila u jednom filmu. Potežem ga za ruku, ali on šuti i smije se pa me pusti da skačem sama. Penjem se sve do vrha skala, znam da me gleda i ja se trudim da uspijem po pet-šest puta zaredom preskočit po dvi skale. Da je mater s nama, to ne bi smila, ona bi mi stalno vikala: „Pašćeš!“
Čekam tatu i on me ponovo uzme za ruku, umorila sam se, sad opet hodamo jedno uz drugo. Njegova ruka je sad znojna. „Tata, ti nisi puno star, je l’ je da nisi?“
„Nisam puno“, odgovara. Tata nikad ne priča kad se vraćamo doma sami, iako ga ja stalno nešto pitam. On mene svako popodne vodi u park da se igram s drugom djecom: tamo su vrtuljci, tobogani, klackalice, ljulje. Kad idemo prema dolje, onda je on drugačiji: hoda brže, pričamo puno, zezamo se i smijemo zajedno. Još je dan, sami smo, mater radi sve do kasno, možemo šta god hoćemo, nitko nam ne može ništa zabranit. Dovede me na igralište i sjedne na klupu. Dok se ja igram, on puši i gleda me. Onda dođe do mene i kaže mi da ide s prijateljima u kafić koji je odmah do parka. Vrata od kafića mogu vidit s ljulje i, šta god mi treba, mogu ga doći pitat. Meni je to u redu, ja se samo nastavim dalje igrat. Poslije nekog vremena djeca s materama i ćaćama počnu ić doma. Ostanem skoro sama, ali meni je to super jer su sad skoro sve ljulje i tobogani slobodni, mogu se spuštat koliko god hoću. Često bude i još jedan mali sa mnom, on živi u zgradi iza igrališta i mater ga pušta da bude tu sve do dnevnika. Onda ga počne zvat s balkona: prvi put, pa drugi, a onda treći put izađe i njegova baba pa se njih dvije deru s balkona da dođe doma na večeru. Kad on ode, meni bude malo glupo ostat skroz sama. Počnem gledat preko ceste, u kafić. Od tamo se čuje kako muški pričaju i smiju se. Sa zadnje klupe u parku vidim tatu kroz staklo od kafića. Pala je noć, a unutra gore svitla i vidi se kako drži čašu i kuca se s nekim čovjekom. Onda obojica u isto vrijeme popiju sve iz te čaše i spuste ih na šank. Taj se čovjek onda zaljulja i tata ga uhvati za ramena da ne padne. Izađem iz parka i dođem pred kafić. Kad me tata vidi, mahne mi, ode do drugog čovjeka u bijeloj košulji i nešto mu govori, ovaj se smije i zapiše nešto u bilježnicu. Onda izađe i mi zajedno idemo doma.
