Moja dota | Nora Verde
Kad izađem iz naše štrade i skrenem livo, uskim puteljkom između kuća, za par minuta izbijem na najlipše misto na Ratu. Odatle se vidi cila vala. Tu je jedna velika stara smokva. Donesem roman i leđima se naslonim na smokvu pa malo čitam i gledam doli. Smokva čini fini lad, tu uvik puše maestral.
Par metara dalje je velika kuća na tri kata. U njoj još niko ne živi, tek je grade, stavljaju fino izbrušeni kamen na fasadu. Baba mi kaže da je to nova kuća poznatog pjevača koji je proslavio Luku. Za njega zna cila Jugoslavija.
„Ima jadno puno šolada i više nego mu je potriba“, kaže ona i ja odmah zamišljam koliko je bogat i kako doma u ormaru ima stogove dinara. Znam ga s televizije, ali ga još nikad nisam vidila u Luci.
„A kakvi je, je li dobar?“
„Ni loš čovik, samo priviše voli ženske“, kaže baba.
„Kad je bi mali, bati ti je mater s bicikletom doli na nizbrdicu. Hodila je s kupanja, kolo podneva, trčala je prema Ratu da dojde na vrime za obid.“ Ja se iznenadim. Mater mi to nikad nije rekla. Tako ja od babe saznam puno toga o materi i o svima.
Baba kaže i da se mater bila udrila grubo glavom kad ju je bati biciklom. Išla joj je krv i šivali su joj četiri punta na hitnoj pomoći. Svi su se bili pripali, a i pjevač.
„Un je tadar bi još mlaji muški, ni još piva, nego bi dohodi za praznike u Luku iz Splita, ovako kako i tin.“
„A zašto nikad ne dohodi u Luku?“
„Ma dohodi, kako ne. Nego liti puno piva, zovu ga svukuda“, kaže baba.
Njihova stara kuća je na Ratu, blizu nas, tamo mu živi najbliža svojta. Kod njih su svakog ljeta i pjevačevi blizanci, dva dečka mojih godina. U malom dvoru imaju tablu i koš za košarku. Kad prođu četiri ure, spustim se k njima. Malo igramo, pucamo na koš. Lopta je kožna, prava košarkaška. Blizanci pucaju na koš i skoro stalno pogađaju, meni se svako malo lopta sudari s obručem ili prošeta u krug i padne vani. Nije mi to toliko važno, sretna sam da me njih dvojica primaju u dvor da se igramo.
Nekad navečer opet dođem na smokvu i sjednem na svoje misto, gledam svitla u vali. Puno je jahti i brodova. Koji put sklopim oči i samo slušam kako doli žamori svit. Posli prolazim kraj pjevačeve kuće. Stavim ruku na bijele kamene ploče, još tople od sunca koje je u njih tuklo cili dan. Onda se pomalo vratim doma.
