Moja dota | Nora Verde

„Bi je grih sedit i ništa ne fatigat“, govori baba. „Oni što je bi bolestan oli nevojan, i un je mora činit kakovu malu fatigu.“

Bude me sram kad o ovome priča. Jer meni nema većeg gušta nego ležat na postelji ili sjedit na malom bančiću u dvoru i čitat roman ili knjigu, odlazit svukud za svojim mislima. Baba to zna, zato me pušta da se igram koliko god hoću.

*  *  *

Prošlo je dvi ure popodne, sunce je sada najjače. Dosadilo mi je ležat s babom u kamari. Izađem na prstima i sjednem na bančić, tamo kraj gustirne, di je najhladnije. Čini mi se da pirka i malo vitra. Zatvorim oči. Ispod kapaka vidim boje: najviše žutu, narančastu i rozu. Prođe neko vrijeme i onda mi bude dosadno pa otvorim oči i gledam što bi sada mogla činit.

Dignem drveni poklopac od gustirne, pomalo, da baba ne bi probudila i čula kako drvo udari o kamen od gustirne. Naslonim ga na zid i onda pomalo spuštam lanac s laminom: držim ga čvrsto da mi opet ne proleti kroz prste. Glava mi je u mraku gustirne, vidim je dolje kako se zrcali u kišnici. Čujem „pljas“: lamin mi je opet pao u vodu, mašem lancem lijevo-desno, trebam ga nakrivit da bi u njega počela ulazit voda i, onda kad osjetim da je težak, lagano vuć prema gore.

Već sam nekoliko puta probala sama zaput vode. Baba sve pokaže, ali meni opet lamin padne u gustirnu. Ruke mi budu znojne, a lanac oteža od vode pa sklizne. Imam male i slabe ruke, govori barba, tanke ka noga od stola.

„Ope je vrgla lamin u gustirnu! Judi moji, kako da su joj ruke od cukara!“ Ne volim kad baba govori o meni kao da me nema.

Ona se ljuti jer onda mora lovit taj lamin po gustirni. Za to ima jednu dugu kuku na tankom drvenom štapu. Donese je i onda traži lamin po gustirni i izvuče ga vani, punog puncatog, voda se prelijeva preko ruba.

„Va da se naučiš sama zaput vode!“ stalno mi govori, ali kako god probam, uvik izvučem jedva pola lamina vode, nikako cili. I sad je opet tako, vučem lanac nervozno da vidim koliko je vode unutra.

Volim vodu iz gustirne. Umivam se njome da se rashladim, sve sam okolo smočila: skinem japanke i stopalima razmazujem vodu po dvoru, da se osuši dok se baba digne, da ne vidi da sam opet dirala gustirnu. Noge su mi šporke, oprat ću ih posli u kajinu.

*  *  *

Kad barba prolazi pored mene na dvoru, ja se trgnem i na brzinu tražim neki posal, samo da se pravim kao da radim. Ako me uhvati nespremnu, odvuć će me sa sobom, da mu pridržavam neku gredu, dodajem alat. Većini tih poslova ne vidim smisao, mogao bi to jednako radit i bez mene.

„Što to činiš? Za kurbu gudu, ništa ga ne znaš!“

Glas mu titra kao da će me udrit ako ne učinim tako da bude zadovoljan. Trenutak kasnije namješta moju ruku i usmjerava me. Ruka mu je teška i gruba na dodir, jedva čekam da je makne.

Nakon tih zadataka sam umorna, idem se sakrit u babinu kamaru. Sklupčam se u postelji, a srce mi od ljutnje jako lupa. Osluškujem zvukove na dvoru, čujem ga kako stupa svojim teškim cokulama. Razmišljam zašto me barba toliko mrzi i zašto me nikad ne pohvali kada vidi da sam nešto dobro napravila. Svoju dicu ne tuče, samo nekad vikne na njih. Oni nakon toga odmah zašute i brzo naprave što je tražio.

*  *  *

Baba je stalno u pokretu. Ona nije poput baka mojih prijatelja iz Splita koje su većinom u penziji. Kuhaju, spremaju stanove ili čuvaju unuke, gledaju serije na televiziji i šetaju po gradu, sjede na rivi ili parku i guštaju na suncu. Oblače se kao gospođe, u finu robu, idu najmanje jednom mjesečno na frizuru i s drugim prijateljicama na kave, u kino. Hodaju sporo i elegantno, a ne kao baba koja je stalno u nekoj priši.

Digne se prva od svih u kući i od ranog jutra je u akciji, nakon što na brzinu popije malo toplog mlika u koje udrobi suhi baškot, ona počinje s radom: mete dvor, hrani kokoši, pere robu na ruke, ožimlje je i stavlja sušit. Žuri u samoposlugu, kupuje kruh i ostalo što nam treba, kuha ručak, kopa u vrtu i baštini, vadi vodu iz gustirne, zalijeva cvijeće i bosiljak, bere zelenje, pegla robu…

Mene to muči, ja bi volila da i moja baba bude gospođa.

*  *  *

Sjedimo za malom drvenom trpezom u turčinu. Na podu pored nas puna je kanta mlade biži, što ju je baba pobrala dan ranije u Hoćaglavici. Baba me naučila kako se „puši biž“: mahuna se palcem i kažiprstom otvori na vrhu i onda se potegne končić do kraja, pa palcem ispraznimo mahunu u plastičnu terinu.

„Baba, zašto ti ne prestaneš hodit u poje?“ upitam je.

Digne glavu i pogleda me smeteno.

„Za svetu gospu, zašto bi pristala hodit?“

„Pa lipo. Već imaš godina, tribala bi se odmorit, počinut.“

„Johi meni, a oklen bi onda imali što za jist? Ko bi fatiga misto mene? Barba ne može sve sam. Sve bi zereslo ispod maslina, morali bi kupovat uje i vino, ne bi imali ni zeja, kupusa, valo bi nam za sve hodit u butigu, moja ćerce.“

„A, baba…“

„A, ćerce?“

„Zašto mi nemamo solad kako drugi?“

„Koji drugi, moja ćerce?“

„Druga dica u mom razredu, u Splitu.“

Baba stane i sve bore na licu joj se odjednom zaoštre. Koža joj izgleda kao one slike na linorezima, puna dubokih usjeka.

Prije nego što stigne išta reć, nabrajam što sve imaju moji prijatelji u razredu. „Gredu na zimovanja zimi, treniraju tenis, balet, plivanje, sviraju gitaru, klavir, imaju auta, svoje stanove. Za marendu kupe svašta, većinu tega ni ne pojidu, nego vrgnu.“

Baba vrti glavom i pogleda me, ali i dalje čisti biž.

„I ne moraju stalno fatigat po kući ka ja. Mene mater stalno tlači, prva se moran vratit doma s rive, posli skule“, kažem i prestajem čistit biž. Ruke otarem o majicu i stavljam ih na koljena.

„Tin i mater ste same. Oni svi doma imaju ćaću oli koga drugoga u famiji. Va da joj daš ruku, dite moje.“

„Znan“, kažem i nervozno se promeškoljim na stolici.

Baba uzdahne. Rijetki su trenutci u kojima ona ispred mene ovako zašuti, ostane bez riječi. Žao mi je što sam išta počela govorit. Ne mogu mučat, takva sam.

*  *  *

Mater mi stalno govori da puno pričam. Kad se vratim iz škole, prepričavam joj sve što je taj dan bilo u razredu, za vrijeme velikog odmora i poslije, dok smo išli prema doma. Tada pokušava pobjeći od mene u drugu prostoriju, ali kako je stan malen, to joj teško uspijeva jer ja idem za njom i govorim. Ne prestajem, nadam se da će je nešto u mojoj priči prenut i da će se okrenut prema meni. Toliko jako želim da mi kaže nešto lijepo, posebno. Zato se trudim da pričam što zanimljivije i smješnije. Nekad se i ja sama počnem smijat, kad nešto dobro kažem, ali ona i dalje hoda po stanu, slaže radnu robu, mete pod ili pere suđe. Onda me prekine usred rečenice i kaže: „Molin te, muči, boli me glava.“ Nju često boli glava, ja mislim da je to zato što puno radi i navečer se kasno vraća doma, a ujutro mora ići u samoposlugu, na pazar, mora oprat robu za posao, ispeglat je, a prije nego ja dođem doma treba spremit i ručak.

Puno je stvari koje mene muče i koje nemam koga pitat. A kad se uspijem suzdržat da govorim, osjećam se još gore, kao da će mi glava puknut. Dođu mi suze na oči. Odem iza kuće i nabijam plastičnu loptu svom snagom u zid, da što jače odjekuje, sve dok nisam potpuno mokra od znoja. Ali ni to mi ne pomaže, samo se jako umorim i obrazi mi budu crveni i vrući.

„Oli te zbog tega grubo gledaju?“ pita me baba nakon što je prošlo nešto vremena.

Mučim.

„Nama naši nisu ostili solde ni zlato oliti velike kuće i puno dobre zemje. Ne va da radi tega budeš nesritna u životu, dite moje. Kolo tebe će uvik bit bogatega svita, a tin moraš kako i ja fatigat. Kako što su fatigali i moji mater i otac, sestre i brat.“

Baba vidi da nisam zadovoljna njezinim objašnjenjem, da mi je krivo i da sam izgubila volju za čišćenjem biži.

„Hodi sest u tinel na otoman, pa ću doć i ja“, kaže pomirljivo i ja odlazim sjesti na stari, škripavi kauč s ispranom presvlakom na ruže i mahovinu.

Baba me češka po glavi i po kosi. To me smiruje. Zna kako volim kada mi prstima prolazi po tjemenu. Zatvorim oči i maštam kako smo ja, mama i tata prava obitelj. Vikendom idemo na izlet ili u restoran. Naručimo miješano meso na velikoj ovalnoj plati, od kojeg se možemo svi najest. Poslije se šetamo, igramo badminton ili se dodajemo pravom kožnom nogometnom loptom.

„Imaš lipe zdrave lase, guste i črne kako i sve ženske u našoj famiji“, prene me babin glas. Opet sam ista sramežljiva djevojčica koja se boji dignuti ruku na satu i kada jedina u razredu znam odgovor na pitanje koje je drugarica postavila jer onda svi gledaju u mene, oblije me vrućina i vide da sam pocrvenjela. Zato šutim i pišem u bilježnicu odgovore, dok učiteljica okreće stranice dnevnika i proziva druge učenike.

Jedan mali iz B razreda me na velikom odmoru pitao jesu li meni mater i otac rastavljeni. Lagala sam da nisu i pobjegla na zidić iza škole. Tamo sam neko vrijeme stajala usred smeća od odbačenih škartoca i tetrapaka, a onda mi je bilo malo bolje pa sam se vratila.

Primijetila sam da se baba nekako naglo utiša kad spomenem tatu. Pitala bi je zašto je mater ostavila tatu. Ona o tome uopće ne želi razgovarati ili postane jako nervozna ako išta o tome spomenem.

Trudim se da o tati ne govorim pred barbom jer znam da će on onda reći nešto grubo o njemu. Jedva čeka da još jedanput ispriča kako su se kad sam još bila jako mala mama i tata jednom posvađali u Splitu pa je tata sjeo na trajekt i sam došao u Luku, kod babe i dida. Uživa prepričavat kako se moj otac tada jako napio u konobi od rakije i vina. „Deboto su ga morali odnit u posteju“, govori i nabraja što se sve dogodilo tog dana.

Baba se tada naljuti i prekine ga: „Što govoriš o temu, ala – muči!“ On onda ipak zašuti, ali se smije toliko jako da mu se ramena sva tresu.

Meni bude drago kad baba tako poklopi barbu. Da mogu, ja bi ga nečim lupila po glavi. On je nizak, ali nabijen i jak, kao jedan od onih crnih metalnih džipova s amortizerima s kojim se igra jedan mali iz donje štrade: samo zagrebe kotačima po podu i pusti ga, a on jurne i zabije se negdje daleko u zid. Kad narastem, sigurno ću biti veća od njega i moći ću mu vratiti za sve što mi je napravio. Jedino što do toga moram još puno čekati, puno još godina treba proći dok on ne bude star i slab, a ja spretna i snažna. Sad je ovako kako je, ali letu danci kao sanci, pjevuši baba i ja ubrzavam vrijeme, vrtim projektor i tjeram sličice da od vrtnje polude, vidi se samo bijela linija, optički trik svjetlosti koju um tjera dalje, u budućnost.

*  *  *

Trideset godina kasnije barba i ja srest ćemo se ponovno starom turčinu, u kojemu se više ne frigaju krumpiri u velikoj crnoj prsuri staroj boktepita koliko. Unutra miriše po ustajalom ulju, kapuli, pomalo i po travi koju moj rođak mota u elegantne dugačke jointe.

Rano je jutro, bude me samo zato da ga dođem pozdraviti. „Reda radi.“ Ja se nemam volje raspravljati.

Barba je star, ali još uvijek isti. I drveni bančići na kojima sjedimo, dok on priča o susjedovom psu čije ga lajanje nervira, iz babinog su vremena.

„Bi san vrga niko kamenje u njega, bogami je prista lajat“, hvali se. Mete poput mene odavno su mu izvan dohvata, ostaju mu samo male životinje, psi i mačke u susjedstvu.

Godinama smo vodili rovovsku bitku: ja naoružana riječima, on golom silom. Uvijek je pobjeđivao, ali nikada do kraja, stalno se morao vraćati i iznova udarati. Izgledalo je kao da nikada nije završio posao.

Sjedim i promatram ga, na njegovom tijelu tražim sličnosti s mojim. Postoji li na njegovom licu bora koja je plod mog inata i prkosa? Gubim se u linijama na njegovoj koži kao u uskim uličicama splitskog geta, u kojima sam kao tinejdžerica voljela učiti hodati sama, vježbati „svoj mot“.