Moja dota | Nora Verde
Ne sjećam se di je baba našla bilu figuricu gospe koju mi je jednog dana dala da se s njom igram. Iz prve me nije posebno interesirala.
Obična plastična gospa, žućkaste boje, bez ikakvog natpisa ili oznake, sklopljenih ruku u dugoj vešti. Ostavim je na stol u tinelu i nastavim se igrat crvenim plastičnim autićem. Ima vrata i krov koji se mogu otvorit. Kad se iz blizine zagledam u njega, čini mi se kao pravi. To je moj najbolji autić. Sidim na dvoru na drvenom bančiću, iz sve snage ga zastružem kolima po podu i pustim. Nekad ode daleko, drugi put se zabije u neki od babinih pitara s cvićem i bosiljkom.
Osim nekoliko autića i opasača s kaubojskim pištoljem na male crvene metke, drugih igračaka nemam. Lutke mi brzo dosade, ne znam što ću s njima. Dosadne su i ne mogu vozit poput autića ili kamiona. Može ih se samo svlačit i oblačit, češljat, a toga se brzo štufam. Ne volim kad mi neka mamina prijateljica donese lutku na dar. Učinim facu, jedva da i kažem hvala, vidim da je materi neugodno i da jedva čeka priču navest na neku njihovu temu. Posli isprati goste. Iako je minutu ranije bila vesela dok ih je pozdravljala, kad zatvori vrata i vrati se u stan, odjednom je ljuta. Govori mi svakakve čudne stvari: „Ja sam rodila curicu, a ne muškega“, šalje me da pospremim svoju sobu iako sam to napravila prije dva dana.
Kad ona ode na posal, ja uzmem nožice i ošišam lutku na kratko. Sad izgleda skoro kao muški.
* * *
Baba nikad ne viče na mene zato što se igram s autićem. Pusti me da joj ga pokažem i objasnim joj što sve može.
Malo posli opet se vratim gospi. Baba kaže da to nije obična gospa, a kad je pitam zašto, kaže mi da ću vidit navečer.
„Hoćemo poć leć“, gnjavim je svakih nekoliko minuta dok sa susidama navečer sjedimo ispred korte. „Johi meni, pusti me, rano je još“, svaki put kaže. Stalno pipam džep da vidim je li mi gospa još tamo. Kad konačno legnemo i ugasimo svitlo, gospa zasvitli u mraku! Oduševljeno poskočim u krevetu, nikad još nisam vidila nešto takvo.
Pitam babu: „Je li to čudo? Zašto gospa svitli po noći?“
Ona se smije i kaže da je gospa tako učinjena, da stoji na kantunalu i da kad se ugase svitla – blišti! Moli me da je čuvam i ne izgubim, zato je nikome ne pokazujem. Da se pohvalim da je imam, muški iz donje štrade bi mi je za inat ukrali ili slomili.
Tih dana svako malo odlazim u kamaru i zatvaram škure: hoću napravit što veći mrak. Legnem u krevet, pokrijem se lancunom preko glave i onda gospa svitli najjače.
