Moja dota | Nora Verde

Idemo zajedno iz Luke doma. Nosim bulsu, puna je. Kupili smo rizi, menestru, konservu, komad mesa za juhu, sapun za prat robu i kilo brašna da mi baba može učinit pogače večeras na prsuri. Penjemo se prema Ratu. Velika je uzbrdica, vruće je.

„Baba.“

„An…“

„Je li ti viruješ u boga?“

Baba me pogleda i stane kraj jedne kale, namisti vlase iza uha.

„A moja ćerce, oli ti je niko ništo grubo reka?“

„Ma ni to, nego oću znat je li viruješ zapravo?“ Hoda malo brže nego prije. Muči.

„Oćeš mi reć“, ne prestajem. Vučem bulsu, sva sam se uspuhala.

„Johi meni, što si me se dojala!“

„A jesi ti njega ikad vidila?“

„Koga?“

„Ma boga!“

Baba otključava kortu, ulazimo u dvor.

„Hodi izvadi spizu iz bulse i stavi stvari na misto, ala – va nan svarit obid.“

„A nisi mi rekla!“

„Što da ti rečen?“

„To! Jesi ga vidila?“

„Tebi ni potriba o temu mislit, još si mala“, reče baba i brzim koracima nestane u tinelu. Ja sidnem na bančić u dvoru, zabolile su me noge od ove uzbrdice i hodanja po Luci.

Glupo mi je što baba neće da priča sa mnom o tome je li vidila boga. Ja sam sigurna da je, zato i muči ovako. I ja ga oću vidit jedanput u životu, i to šta prije. Neću da mi drugi stalno govore o tim stvarima.

Tako je meni jedan mali u razredu reka da Boško Buha ne postoji. Rekla sam mu da laže i došlo mi je da ga gurnem niza skale. I onda nije sta govorit: da su to izmislili, da je njemu ćaća doma sve objasnio. Ja sam mu rekla da mu je ćaća glup i onda se toliko naljutio i trčao je za mnom priko cilih Firula, vikao je da će me ubit, da neću ja njemu njegovog ćaću.

Neš ti tvog ćaće, mislila sam trčeći. Mali je bija debel pa me nije uspija uvatit, trčala sam najbrže što sam mogla, samo da vidi da sam duplo brža nego on. Neka imam samo četiri iz tjelesnog, ali isto mogu trčat kad mi triba.