Moja dota | Nora Verde

„Va navit orloj“, kaže baba večer prije puta. U Split se vraćam pred kraj osmog mjeseca, da se stignem spremit za školu koja počinje u devetom.

Zadnja večera u Luci uvijek je posebna. Baba uz zelje i ribu spremi i slane pogače pečene u prsuri. Nariže sira i iz konobe donese slanih srdela i kiselih kapulica. Izvuče na kraju i nešto slatko – broštulane mindele ili neku čokoladu, skrivenu u ormaru, među posteljinom i dotom.

Barba se sa mnom nikada posebno ne pozdravlja. „Je li ti drago poćat doma, mala? Pozdravi mi Spljet grad“, kaže. Meni se učini da mu je baš drago što idem ća.

*  *  *

Budilica prvi put zvoni već prije zore, u četiri ure. Babe nema, već se digla. Vanka je još mrkli mrak, kroz škure vidim zvijezde. Okrenem se na drugu stranu, zaspat ću još samo malo.

Iz kreveta se dignem u zadnji čas, oko 5, nakon što baba već treći put dođe u kamaru. Borše i kese već od jučer popodne stoje spakirane u tinelu. Trajekt iz Ubli na Lastovu polazi u 4.30, a u 6.15 kreće iz Vele Luke u Split.

„Johi meni, ostit ćete vapor“, uzdiše baba i ja krmeljava skočim na noge. Dok se obučem i popijem toplo mlijeko, brdo bagaja je već pred kortom. Zamotuljci, kese i bocuni puni maslinovog ulja, vina, kvasine, smokava, mindela, slanih srdela i sve to je težak teret koji treba vuć do trajekta. Borše su teške kao da su unutra matuni. Molim babu da smanjimo bagaje. Pregovori oko bagaja su komplicirani, u njenoj računici sve štima. Ona ima savršeno logična objašnjenja zašto šalje toliko litara ulja („Sračunala san da van je toliko potriba dok mater ope bude dohodila“), vina („Dobro će vam doć za odnit komugod“), smokava („Jadno su zdrave za štumik, a mogu durat sve do slideće setemane“, slanutka („U Splitu ni ovakega“)… Iz po koje torbe uspijem izvući bocu vina ili vrećicu suhog boba, ali baba na kraju pobjeđuje i ja u Split odlazim kao i svi korčulanski Splićani, natovarena kao magarica. Korak po korak vučemo se preko kamenih ploča na nizbrdici koja se spušta u trajektnu luku. Nekad od muke zabeštimam. „Jebemti život“, prošapćem, da me baba ne čuje, to sam čula na plaži hotela Adrije od domaćih turista.

Baba je nekoliko metara ispred mene, tjera me da hodam brže. „Homo, homo, johi meni ko zakasnimo“, broji i puše iako ne shvaćam zašto. Vidi se da je naš trajekt tek na samim vratima vale, kod Proizda. Do luke mu treba još dobrih petnaest minuta.

Kada konačno spustimo bagaje na pod i stanemo među ostale putnike koji čekaju na gatu, trajekt je tek na pola vale. Baba popravlja rubac, sretna što nismo zakasnile.

Na rastanku se grlimo kao da idem u Australiju i vidit ćemo se ponovno tek za nekoliko godina. U zagrljaj me stisne svom snagom. Osjetim koliko su joj ruke još uvijek jake.

„Dite moje, budi mi dobra i vridna kako i do sad. Pomozi digod materi, teško joj je.“ Učini mi se kao da će zaplakati.

Uđem u garažu i uz pomoć nekog od babinih poznanika unesem torbe. Mašemo jedna drugoj dok brod odlazi, sve dok se ona i grupica ljudi na obali ne pretvore u točkice u daljini.

*  *  *

„Lastovo“ zatrubi. Krećemo. Osjetim kako se brod počne tresti.

Sunce još nije izašlo, ali više nije ni mrkli mrak. Izađem na palubu, iza nas promiču vale. Gledam u gustu šumu na obali. Umorna sam, oči mi se sklapaju. Malo mi je i zima, ali stavim ruke u džepove i još neko vrijeme tamo stojim. Onda se ipak vratim u salon. Legnem na kauč i zaklopim oči. Volila bi malo zaspat, ali je previše svitla, konobar na šanku škraba s pijatićima za kavu i čašama. Stalno se okrećem s jedne bande na drugu. Nikako se namistit. Osjetim kako smrdi koža od brodskog kauča.

Krivo mi je šta sam išla ća. Ja bi da mogu cile godine ostat s babom. Zašto ne može bit obrnuto: da ja živim s njom, a da u Split dolazim nekoliko puta na godinu. A onda bi mater ostala sama, bilo bi joj grubo. Ali možda bi onda ona mogla lipo nać drugog muža pa ne bi više bila sama, a meni bi bilo lipo s babom. I ne morala živit u onoj ćibi od 26 kvadrata, nego lipo u kući s velikim babinim dvorom, di se mogu svašta igrat. Jedino, šta bi reka barba na to, ali baba bi mene pustila da dođem. Sve bi onda bilo bolje.

Tako zaspem. Probudi me graja. Brod se sprema stat u Hvaru, sunce bliješti kroz prozore i tuče mi u glavu. Žedna sam, vruće je, kolina mi se lipe za kožu od kauča. Sjetim se što sam mislila prije nego što sam zaspala i bude me sram. Šta meni fali u Splitu s materom? Svaki put kad joj govorim da mi je grubo bit po cile dane sama doma dok ona radi, mater kaže: „Imaš sve.“

Brzo će počet škola, jedva čekam dobit nove knjige i odma ih sve pročitat. Kad mi ih mater kupi, ja ne mogu dočekat doć doma iz grada, sve ih raspakiram i pročitam za sedmicu dana. Kad na to mislim, odma mi je lakše što sam išla ća.

*  *  *

Baj baj, rojena valo. Stoji mi dobro i ne pizdi. Obidvaj u podne: juha, meso od mulama, kumpiri lešo i toć od pamedora. Makar padali matuni, kad bati podne na crkvi sv. Josipa – ti udri po pijatima, neka škrabaju peruni, noži i zlice: mala luška mužika.