Moja dota | Nora Verde

„Nelooo, Neliceee“, čujem kroz san. Baba otvara škure i hoda po kamari. Budna sam, ali činim fintu da nisam. Dobro sam to naučila: malo se promeškoljim, kažem: „Mmm“, i okrenem se na drugu stranu. Pazim da duboko dišem i da ležim kao smrznuta. To nije lako, moram se koncentrirat. Odjednom me sve živo počne svrbit, a ne smim se počešat.

Nedilja je, baba bi sigurno da idem s njom u crkvu, ali ja imam skroz drukčiji plan. Čujem kako izlazi iz kamare i hoda po dvoru, tek onda otvorim oči, samo na trenutak, da vidim koja je ura. Sat je tamo na hodniku i, ako samo malo izoštrim pogled, vidim kazaljke: sedam i dvadeset. Dobro je. Još malo će hodat po kući i za par minuta poć će sama. Još samo malo moram ostat mirna u postelji, ako još jednom dođe vidit jesam se probudila.

Čujem kako hoda preko dvora i zatvara kortu. Onda se opustim i okrenem na drugi bok, otvorim oči i čekam. Mora proć još bar deset minuta, za svaki slučaj, da budem sigurna da nije nešto zaboravila. Čujem da dolje u mistu bati zvono, to je onda sedam i po, ona se sigurno već spustila s Rata. Ja sad imam skoro dva sata slobode, mogu radit šta god hoću. Prvo idem po Bravo u malu kamaru i vratim se s njim u postelju. Uzmem babin kušin i stavim ga na svoj, namistim se da mi bude šta lipše. Listam Bravo i gledam slike, ne razumim čitat jer je sve na njemačkom, ali nije me briga, slike su mi najvažnije. Onda idem preko dvora u banj, upalim bojler da mi se malo stopli voda, baba ga uvijek gasi da štedi struju. Zaključam kortu, da mi ne bi netko ušao. Uzmem čistu robu, svoj šampon za tuširanje i malo sjedim u dvoru, čekam da se voda u bojleru ugrije. U kužini napravim sendvič od sira, salame i kruha od jučer, nema friškoga, baba će ga donit kad se bude vraćala iz Luke, ali nema veze, i ovako mi je dobar. Jedem sendvič, dođe mi Muki i žica, bacim mu mali bokun sira i kruha, da me pusti na miru. Idem u banj. Tuširam se. Cila se nasapunam. Režentavam se, voda prska po banju. Zakačim slušalicu od tuša na stalak i sjednem ispod, zatvorim oči. Guštam. Stojim tako dok se ne potroši sva topla voda. To ne mogu kad su baba ili barba doma, oni se peru na brzinu i uvijek mene tiraju da tako isto radim. Baba mi govori da nosim šampon kad idem na more pa da se istuširam tamo isprid hotela, prije nego budem išla doma. Meni je to neugodno, to samo Česi rade.

Kad se osušim šugamanom, kao da sam se ponovo rodila. Koža mi se više ne lipi, glatka je. Sjedim na bančiću, prstima prelazim preko ruku i nogu. Nos i obraz naslonim na ruku: osjetim kako fino vonjam. Da mi je tako ostat cili dan, da se nikako ne oznojim i da legnem takva navečer u postelju.

Prekine me škripa kvake na korti, došla je baba iz Luke! Prošle su već dvi ure, a ja se nisam sjetila otključat. Trčim bosa prema korti, skoro zapnem za pitar od bosiljka. Uvijek mi ta dva sata prolete brže nego inače. Vrime puno brže leti kad je meni lipo. Nije mi jasno zašto, ali tako je oduvijek, kad bi to mogla nekako prominit.

„Sveti moj Ante, što si se zakrakunala?“ viče baba. Iz bulse joj viri štruca friškog kruha. Ne odgovaram joj, nego uzimam kruh i režem onaj kantun: on je hrskav i najbolji, pojedem ga onako samoga, bez ičega.

„Oli nisi marendala?“

„Jesam, malo sira i salame sam izila“, govorim punih usta.

„Bit će obid kolo podneva, nemoj se sad najist.“ Uzima štrucu, zamata je u škartoc i stavlja u kredencu. Čudno se osjećam: kao da sam napravila nešto grubo iako nisam ništa. Još mi je u ustima zadnji zalogaj. Progutam ga brzo, prije nego što sam skroz prožvakala: putuje mi niz kičmu i grebe, boli. Hvatam zrak, idem na dvor i otvorim špinu kraj gustirne. Spojim dlanove, čekam da se napune i onda popijem. Voda nekako omekša onaj hrapavi put unutra.

Navlačim postole i izlazim na put. Tamo nema nikoga, vruće je. Polako se vučem prema vrtlu. Sjednem na zidić, u hlad. Iza leđa mi je ograda od nazubljene žice, to je barba stavio da ne bi mačke i pasi skakali unutra i razvrgli nam pamedore, tikvice i salatu. Svi moraju poštovat pravila, i beštije i ljudi.

Sve je to meni jasno. Već sam velika. Imam 14 godina. Na jesen ću u srednju školu. A onda više nema zafrkancije: nova škola, nova ekipa, sve drugačije i sve teže. Nije me strah, spremila sam se.