Moja dota | Nora Verde

Ja ne poznam svog tatu. Ali ne želim izmišljat priče, nije to meni baza.

Kad drugarica zada onaj sastav s temom „Moja obitelj“, ja u teku pišem pizdarije: kako je došla jesen u naš kvart, kako sam išla po mliko materi i kako mi se razbila kesa putem pa sam je morala držat s dva prsta da mi se mliko ne prolije po putu. Ili pišem kako sam igrala na franje s muškima iz razreda dole u Šumici. Ispišem po pet-šest listova i onda sve to učisto prepišem u drugu teku, onu što nosim na hrvatski. Imam i još jednu koju nikome ne pokazujem i koju čuvam. Nikad je ne nosim vanka, da mi je netko za vrijeme velikog odmora ne nađe i ne pročita.

*  *  *

Tata dolazi svaki utorak i subotu u četiri popodne. Tako je odlučio sud. Pozvoni na kapiji i ja izađem, unaprijed se obučem i čekam. Vodi me na ćevape u Šumicu, di su najbolji. Ja pojedem svu kapulu, a on se smije kad posli toga rutajem. Onda idemo prošetat uz more. Donila sam mu svoju knjižicu, da mi vidi ocjene. Hvali me, ni riči ne kaže za trojku iz matematike, kao da je nije vidio. Onda jedan dan tata opet dođe po mene, a ja kažem da neću poć s njim vanka. Pita me zašto, odgovorim samo da mi se ne da.

Prije dva mjeseca išla sam na autobus za školu, prolazila sam kraj mjesne zajednice, tamo je jedna prostorija gdje se skupljaju socijalni slučajevi. Nekada pogledam u njih jer je prozor od golog stakla, bez zavjesa, ali brzo prođem dalje. Taj sam dan tamo vidila tatu: sjedio je na nekim kartonima, brada mu je bila velika i bio je čudno obučen: u široku crnu jaketu i neke gaće od samta. Brzo sam pobigla da me ne vidi, trčala sam sve do stanice i jedva čekala da dođe autobus.

Nisam išla tim putem sedmicu dana, onda sam jedan dan opet prošla i zavirila. Bilo je još starijih muških, sjedili su na klupama i igrali na karte. Bili su obučeni u stare košulje i činilo mi se da su šporki. Kad prolazim, dobro pazim da me on ne vidi, srce mi lupa od straha. Čini mi se da se puno prominija. Nekako izgleda manji, brada mu je malo crna, malo sijeda. Ali isto mi se nekako čini da je najmanje šporak od svih. Poslije toga opet prolazim kraj mjesne zajednice, on je skoro uvik tamo. Uspoređujem robu na njemu s robom od ovih drugih: on je najbolje obučen od svih. Drago mi je to.

Kad dođem doma, upalim televiziju i probam gledat neku seriju, ali ne mogu, stalno mislim o onim kartonima na kojima su sjedili tata i oni muški. Padne mi na pamet kako mu je možda zima, trebala bi mu odnit deku ili nešto, ali ne želim da me itko vidi.

Nikome u Splitu nisam rekla za to. Čekam lito da kažem babi. Sve ću joj ispričat, samo neću ovo da me je bilo sram.

*  *  *

Baba muči. To mi je bezveze, hoću da mi ona nešto reče, ona koja uvik sve zna reć kako triba. Samo sidi kraj mene na otomanu, uzdiše i tare ruke od traversu.

Posli baba ode nešto raditi u vrtal, a ja se pravim da čitam roman, da ne moram poć s njom. Čim čujem da je zatvorila vrata od korte, idem u kamaru, otvorim ormar i opet gledam didine veštite i košulje. Gledam koliko su dugi rukavi i bi li tati bili dobri. On je manji nego što je bio dida, čini mi se da bi mu bili preveliki. Ali ako bi išli u šarturice, ona bi mogla učiniti da taj veštit tati bude taman. Cilo popodne mislim o tome. Skoro i ne čujem kad se baba vrati s terinom punom pamedori i tikvica šta je ubrala u vrtlu. Nađe me u tinelu, držim otvoren roman da ga mogu brzo okrenut kad neko dođe.

„Ala, hodi mi pomozi“, kaže i stavlja terinu ispred mene na trpezu. „Otari svaku pamedoru s krpon i onda stavji unutra.“ Sjednem i činim što mi je rekla. Volim pamedore na salatu, a još mi je draže kad baba od njih učini šug za manistru u suvo. Izim po dva velika pijata, baba se smije i govori: „Ma di joj to staje, sveti moj Ante.“