Moja dota | Nora Verde

Kad je lito, nema škole i onda imam vrimena puno mislit. Bude vruće, a ja ne volim kad je vruće, nikad nisam volila. Baba se smije i govori da joj se čini kako da nisam sa škoja, nego nika mala gospoja digod iz sjevernih krajeva.

„Kako da si se rodila u Švecku!“

„Hodi, izi malo grozja“, govori. Na koljenima je raširila traversu, na njoj je veliki grozd s kojega otkida jednu po jednu bobicu i jede.

Ja učinim facu. Već sam joj milijun puta rekla da ne volim grozje, ali ona me svako malo opet pita. Misli da će se dogodit mirakul, da ću ja odjedanput uzet taj grozd i počet jist. Gadi mi se grozje, izgleda šporko i smrdi, nikad ga nisam ni probala i ne bi da mi daju neznanšta.

Više volim jetrenu paštetu, onu narančastu od Gavrilovića. A najdraža mi je šunka i sir, oni okrugli što se riže nožem na tanke trokute. Uvik izim i koru, iako baba viče na mene da je to šporko jerbo da ko zna ko je to tica prstima i di se to držalo. Naučila sam klimat glavom i govorit: „Ije, ije“, pa posli činit kako ja hoću.

Čini mi se da postajem pametnija od babe i svih starijih oko mene. Oni misle da sam ja još uvijek mala i da ništa ne razumin. Mater ne zna ni riješiti križaljku kako treba, smijem se kad vidim da je pod vodoravno, pet slova, mjera čistoće zlata, napisala: rabat.

Kad narastem moram pobić od ovih ljudi. Nije mi jasno kako sam se ja među njima rodila, nekad ni njima to nije jasno, pa se svi skupa čudimo. Sigurno se zato barba ljuti na mene čim me vidi, ne moram ništa krivo ni reći, on se odma snerva na mene. Tako je i meni kad vidim njega. Čim uđe kroz kortu, počne vikat i tirat me da radim šta on hoće i ja opet ne mogu mučat. Ne mogu trpit da mi tako glup čovik zapovida svaki dan.

On nije školovan, po cile dane govori samo o fatigi. Šta će drugo. Zato na Korčulu namjerno donesem dvije-tri debele knjige pa uhvatim čitat baš kad on prolazi. Uspravim se na bančiću i otvorim knjigu s Ilijadom i Odisejom. Pola toga ne razumijem, ali najveći gušt mi ih je čitat isprid njega.

Pišem o tomu u svoju teku. Namjerno kompliciranim rukopisom, da to niko posli ne može pročitat. Ne znam što ću s tim, to ne mogu predat u školi kao domaći rad. Da kome pokažem to što sam napisala, rekao bi mi da sam čudna, sigurno bi mi se opet smijali u razredu. Dosta je šta mi se stalno smiju da imam frizuru na princa Valianta. To zato što su me ostrigli na teću. Meni je sve isto, kako god da me ostrižu, samo da ne moram imat dugu kosu.

Idem nazad u svoju teku, tamo mi je najlipše.

*  *  *

„Čigova si ti, mala?“ pitaju me kad izađem iz dvora i krenem učiniti đir po mistu.

„Ničigova!“ rečem i zatrčim se svom snagom na onu nizbrdicu od Mrkega rata prema Luci.

Smiju se, još uvijek ih čujem kako se smiju. Ala, da, neka se smiju ako im je potriba.