Moja dota | Nora Verde

Svako lito baba mi nabroji tko je umro otkad sam bila prošli put.

„Umri je taj i taj“, govori.

„Ma je li ga se spominješ?“

Ne kažem ništa jer mi nije drago lagat. Ja slabo pamtim te starije ljude iz Luke, meni su oni svi isti, i muški i ženske. Jednako govore, jednako su obučeni i uvijek me sve isto pitaju kad ih vidimo u mistu: kad sam došla, jesam li dobro prošla u skuli, kako je mater, je li pomažem babi i kad ću poć nazad u Split.

„Ma’, što joj to govoriš, oli je nju to briga“, kaže barba.

„Neka, ala, oli je pita jist?“ odgovori mu baba.

*  *  *

To popodne baba se uredi, počešlja, obuče crnu veštu i najbolje postole, one koje nosi u crkvu.

„Gren se žalovat, tin lipo stoj doma na miru“, kaže, ali ja je nagovaram da me vodi sa sobom.

„Ni za dicu tamo hodit, ala.“ Ja mislim da više nisam toliko mala da ne mogu poć s babom.

„Molin te, jan bi išla s tebun, moooliiiin teee…“

„Johi meni, što si se dojala. Ala, hodi se brzo obuć.“ Zatrčim se u kamaru, brzo svučem kratke gaće za po dvoru i majicu, obučem čistu robu i trčećim korakom izađem pred kortu, da ne bi ona išla bez mene.

Putem mi baba govori o toj familiji kod koje idemo: ako su nam svojta, onda mi objašnjava s kim se tko oženio, koliko imaju dice, zemlje. Baba zna sve o svakome iako u Luci ima puno svita. Kad uđemo u kuću na žalovanje, tamo bude puna kuća i dvor. Svi su u crnoj robi i miriše tamjan. Glade me po glavi, daju mi kruha, sira i salame, a za pit često ima Deit od naranče koji je meni najdraži, ali mi ga baba neće da kupi jer govori da to nije zdravo. Baba pomaže u kuhinji, pali lumine. S drugim ženama ide u kamaru di leži pokojni. Meni ne da da idem s njom.

„Hodi se tamo igraj na dvor, ala!“

Brzo mi bude dosadno. Svako malo mi netko od starijih priđe i opet me pita sve po redu: kad sam došla u Luku, s koliko sam prošla u školi, je li se kupam, kad će mi doć mater. Jedva čekam da baba dođe nazad.

Kad se vraćamo doma, čini mi se da je baba nekako bolje volje. Više ne žurimo, polako hodamo kroz štrade.

„Neka smo išli, to je krejanca“, govori.

Meni to nije baš jasno, ali ne pačam se u to, meni je drago da sam išla s njom.

*  *  *

Iza večere, kada padne vrućina, ispred svake korte na Ratu iznesu se drveni bančići i stolice. Na njima sjede starije žene i po koji muški ili dite. Priča se o bolestima, likarima, vrimenu koje nikad nije dobro – ili je suša: „Ni dažjilo ne pamtin otkad“, ili je zaredala kiša: „Dažji kako da je bog jidan na nas.“ Manje pokretne gospođe ispituju one mlađe i zdravije o svemu što se dogodilo u mistu, tko je novi od furešta stigao trajektom: „Oklen je došla ona famija s troje dice, svi imaju bile lase, biće Njemci oli Ingleži, bili su kako sir.“

Mene pitaju uvik isto: „Mala, jesi tin Luška oli Splijka?“ Nekad odgovorim jedno, nekad drugo. Kada sam dobre volje, onda sam „Luška“, kad nisam – onda iz dišpeta kažem da sam „Splijka“.

Pred nekim kućama niz bančića je dulji, pred drugima kraći, a ima i onih pred kojima nema baš nikoga. To znači da u toj kući nema starijeg svita ili su bolesni. Pred našom kortom nas nema puno. Tu smo ja, baba, prve susjede Mandalina, Marica i Mila, a često s bančićem pod rukom navrati i babina prijateljica – teta Jakica. Kad ona dođe, razgovor živne.

„Johi meni, da mi je umrit“, govori jedna stara žena s donje štrade što nekad dođe s nama navečer sist pred kortu. Ne dolazi svaku večer, nego samo kad je ne bole kosti i kad puše malo večernjeg maestrala. Ona se zove teta Žuva i najstarija je od svih. Meni baš nije drago kad vidim da ona dolazi jer znam da će pred kortom odmah počet priča o bolestima, sprovodima, likarima i vrućini. Teta Žuve je pogrbljena i hoda pomalo, gledam je, ide prema nama, a nikako doć. Ove druge žene odmah počnu šaptat: „Evo je gre, za gospu, što je oslabila, bidna.“ Kad konačno dođe i sjedne s nama, svi je hvale kako se dobro drži, ali moraju govorit što glasnije jer teta Žuve slabo čuje i, kad god netko nešto kaže, ona reče „Aaan?“ i onda taj mora opet ponovit što je reka.. A teta Žuve onda skoro uvik kaže nešto krivo, ne ono što su je pitali, jer opet nije dobro čula.

„Ćapala si lipe godine, moja Žuve“, kaže joj teta Jakica, najglasnije što može.

„Ije, ije, ma isto mi je vrime za poćat.“

„Ala, da, svi ćemo jedan dan poćat. Meni bi bilo najlagje da lipo jednu noć sklopin oči i grin ća u snu“, kaže teta Mandalina. Svi potvrđuju i klimaju glavama. Onda razgovor utihne. Jedna za drugom babe uzdišu, a meni je dosadno. Stružem autićem po zidu na koji smo naslonjeni. Još je topal od sunca. Jedna po jedna se dignu i krenu doma.

Ja i baba idemo zadnje. Ona uzme i moj i svoj bančić, otvori nam kortu, a onda je zaključa. Umorila sam se, jedva čekam leć u postelju.

*  *  *

Baba počne prva. Ja pomalo za njom: tiše, jer još nisam do kraja naučila, pa da ne falijem.

„Oče naš koji jesi na nebesima, svijetli se ime tvoje…“ Učini mi se da vidim ime koje svijetli u velikoj neonskoj reklami, kako sam vidjela u Splitu ispred jednog diska uz more. Slova se pale i gase, ne možeš prestat gledat u njih kad jedanput počneš.

Kad smo izmolile, ispravlja me. „Va da naučiš, da ne bi u crikvi falila.“

Ujutro se nakratko probudim prije babe, čim počnu kukurikat pivci. Okrenem se na njenu stranu i gledam je. Približim joj se da vidim je li diše. Strah me da ne umre u snu, znam da je to njoj velika želja, ali ja mislim da bi bog morao i mene pitat za to, a ne samo nju. Kad sam sigurna, onda nastavim dalje spat. Još je meni rano za dignut se.