Moja dota | Nora Verde

„Vazmi lapis!“ kao da je čujem kako mi govori.

Glava mi je u mraku, a ruke su na svjetlu. Ne, nije pjesnička figura, doista je tako.

U sobi je polumrak, svjetlo lampe osvjetljava tipkovnicu i moje prste. Nesigurni su i zapliću se, ispisuju pogrešna slova i riječi: stalno se vraćam i mijenjam utipkano. Strah od napisanog je prevelik, sve treba dobro prokuhati, dok sva voda ispari i učini se šug, gust i primamljiv.

I stalno triba mišat, mišat, da se šug ne uhvati za dno teće. Kao šalša što smo je ja i baba parićavale prid kraj lita, od oguljenih i narizanih zrelih plodova pamedora. Ne smi mi se dogodit da je priviše vodno. Ko će to posli jist: ni ni šug ni juva, nego paštroć.

Toga me strah, ali sada je skoro gotovo, još samo malo i više neće ostati ništa, samo ono čega se ne smijem sjetiti.

*  *  *

Opet je lito, strašno i žarko. Znojna sam i jidna. Trčim na bultu, želim što prije doć gore, preskačem betonske skale, oštar rub na svakoj skali grebe mi stopala i noge. Jurim jer ne želim više čuti barbin i babin glas, paćeničke, jadajuće glasove tete Marice, Franice, Mandaline: sve te žene i njihovo nadglasavanje težak su i opor vonj koji peče, grize me za oči, idem što dalje od njega. Gore se naslanjam na zid od toplog betona, neravan je i hrapav, skoreni cement se mrvi pod prstima ako ga samo malo jače lupiš šakom ili kamenom.

Sve bi srušila, kada bi mogla. Sve ću ovo srušit, kunem se pred svojim bogom.

Čujem babu kako me doziva da siđem. Puštam da viče, baš me briga, neću još sić doli. Čujem je kako hoda preko dvora i ulazi u novu kuću, penje se uz skale i otvara vrata, dolazi k meni na bultu.

„Nelice moja, što ti je?“

„Ni me voja“, kažem kratko, ne gledajući je u oči.

„Oli si štogod jidna?“

Ne odgovaram ništa. A i kada bih htjela reći, ne bih znala što. Još uvijek ne razumijem korijen svog bijesa.

„Spominješ li se tin… možda se spominješ, nisi bila priviše mala. Imala si nikih sedam-osam godišć. Znala si se još, kako i nika dica, popišat u gaće, i onda bi se počela krivit, bilo bi ti mokro ispod tebe…“

„Šta sad to govoriš?“

„Pripovidam ti, neka rečen, pusti me… Dunkle, unda bi jan došla, ali tin se nikako ne bi hotila dić, nego bin te morala potezat, molit.“

„Ma daj, ne sićan se ja toga“, kažem i lažem, ne želim priznati.

„Je, je, ne bin ti lagala… I unda bi isto obisila čunku, kako i sad. Jan bi te pustila, više ne bi znala što ću s tebon. Poslin nikog vrimena sama bi se digla i išla ća, ne bi me hotila ni pogledat. Samo bi vazela suhu robu i išla se oprat. Posli bi cili dan bila jidna i grintava…“

Sjećam se ja o čemu ona priča, ali i dalje ne želim priznat. Još uvijek sam neraspoložena, ali mrvu manje, ljutnja je nekako omekšala, kao mokra roba koja se pola sata sušila na suncu i toplom vjetru. Tako neko vrijeme sjedimo i šutimo.

„Malo moje, homo ća“, kaže i zagrli me. Silazimo zajedno uza skale, uhvatim je za ruku.

Pomoć ću joj da raspremi trpezu, svi su već otišli doma, same smo. Za po ure ćemo poć leć.