Moja dota | Nora Verde

Nova kuća je barbina. Ima prizemlje i dva kata. Sagradio ju je odmah do stare. Velika je i lipa, izvanka ima bili kamen.

Počeo ju je gradit dok se ja još nisam ni rodila. Otkad znam za sebe, ta je kuća naslonjena na staru. Niska prizemnica s cementnom fasadom i velika dvokatnica s bijelim brušenim kamenom izgledaju čudno tako spojene, meni se čine kao da neki visoki, mladi čovik vodi za ruku starca.

„Unutra je sve novo“, kaže baba. „Barba se slomi kako pas da bi namiri solada za nagradit novu kuću. Niko mu ni pomoga, sve su učinili sami, un i dida.“

U novoj kući skoro nitko ne živi za stalno. Teta i rođaci dođu jednom u deset dana, barba tamo samo spava onih dana kad odluči ostat u Luci. Kuhamo i jedemo u staroj kući. Prvih godina ne smijem ulazit u novu kuću, osim ako me barba ne zove da mu nešto pomognem. I onda moram svuć postole: pod je hladan, a ja pažljivo stavljam nogu pred nogu, da negdje ne zapnem. Sve je veliko i drugačije nego kod babe ili u našem malom stanu u Splitu. Niko drugi od naše familije nema takvu kuću.

U prizemlju je veliki dnevni boravak, a gore na katu tri kamare, banj sa zahodom i kuhinja. U njima nema puno mobilije, samo kreveti, po jedan kantunalić i ormari. Još uvik vonja po novome. Zidovi su lipo opiturani, bez ijedne fleke, a u kuhinji su priko stolica stavljeni lancuni. Podsjeća me na odmaralište u koje sam jednog lita išla sa školom. Ja bi bila sretna da imam takvu kuću, ne bi dala da stoji prazna.

Barbina i tetina kuća na selu je puno manja, od običnog cementa, a unutra su zidovi žuti i malo šporki. Sve smrdi po znoju, a to je zato što barba i teta puno rade u polju. Kad dođu s posla, ručaju i odmah uprte maškline i alat i odu u baštinu kopat oko maslina i loze.

Pitam babu zašto barba i teta ne dođu s rođacima živit u Luku, u novoj kući.

„Ni to lako“, kaže. Ne razumim što to nije lako, ako je ova kuća lipa i na moru, a ona gruba i u selu, gdje ima samo jedna samoposluga i treba se vozit autom ako ti bilo što treba.

Meni se čini da barba i teta ne žele šporkat novu kuću, drago im je da stoji ovako bijela i nova. Tako i ja kad mi mater kupi nove postole ili boršu za školu, ili neku posebno dobru majicu, ne mogu ih odmah sutra obuć, nego ih držim doma i gledam. Čini mi se da će tako duže trajat i ja ću biti duže sritna.

*  *  *

„Tamo je boja zemja nego u nas u Luci, to je crvenica, jadno je lipa, štogod vržeš, tamo nareste. Hodi, da ti ništo ukažen“, govori i vodi me u konobu. Prilazi brnjalu di stoje kumpiri, uzima jedan u ruku, a onda odlazi do vriće u kojoj su kumpiri iz našeg vrtla i odatle uzima još jedan. Podigne ovaj prvi i kaže: „Viš, ovo je kumpir iz Smokvice, a ovo“, kaže i podiže drugi, „ovi je iz našega vrtla, doli, viš kako je bidan mali.“ Gledam u dva kumpira u njezinim rukama. Ovaj sa sela skoro je tri puta veći, naš je prema njemu kao dite koje se nije razvilo. Sad je meni jasno zašto barba i teta ostaju u Smokvici, u staroj kući, koja je gruba i u kojoj mi se gadi popit i čašu vode jer mi je pod prstima sve masno.

Nekad kad barbe nema, a baba ode u butigu u Luku, ja uzmem ključ od nove kuće, znam gdje stoji – i hodam po njoj, zamišljam da je moja. Sjednem na kauč u dnevnom boravku, omotan u debelu prozirnu ceradu. Kad budem velika i ja ću imat ovakvu kuću. Naćulim uši da čujem babu kad dolazi, ona se uvijek s nekim pripovida na putu, prije nego otvori kortu i uđe u naš dvor. Čim joj čujem glas, brzo izađem i obisim ključ na brokvu ispred vrata. Ništa ne govorim babi o tome, to je moja stvar.

*  *  *

Dvadeset i pet godina kasnije sjedim s materom. Jedemo pečeni krumpir. Mater kaže: „Ovo je mladi kumpir. Barbin.“ Šutim.

Mater je ponosna na povrće svog brata. Govori da će i meni spakirati dva-tri kila, da nosim sa sobom. Mladi krumpir je u Zagrebu skup, dobro će mi doć, govori.

Dok jedemo, razmišljam o tome koliko kila krumpira, boba i koliko litara maslinovog ulja bi mi barba trebao dati da se iskupi za batine koje sam od njega dobila. Slabo mi ide matematika, trebalo bi sve to staviti na papir: dijeliti, množiti, zbrajati, možda i oduzimati. Ja uvijek računam u glavi, a to ne valja.

Krumpiri su ukusni, mater ih guta kao da nema sutra, ona ne zna jesti sporo i polagano. Kao i barba. Žure se, toliko toga još moraju napraviti. Gadi mi se to, ali mi je u isto vrijeme i drago jer jedva čekam da se digne od stola, da mogu nastaviti u miru jesti, sama. Onda se još neko vrijeme vrti po kuhinji, pogledava u mene s nekim strahom. Zna da ja usred ručka volim započeti priču o nezgodnim stvarima. Brzo sklanja svoj tanjur i čašu, pere ih spužvom i ispire vodom, stavlja na sušenje. Zatim nestane u sobu. „Iden malo leć“, kaže. Vrata od sobe ostavi otvorena, tako je navikla, nikad ne zatvara vrata i to mi užasno ide na živce. Samo zato da može čuti što radim u kuhinji.

Pojela sam sve krumpire, natrpala sam se više nego što sam trebala. Čujem kako se mater okreće u krevetu. I to me nervira. Jedva čekam da se umiri i zaspi.