Moja dota | Nora Verde

U kamari ja i baba spavamo na velikoj postelji. Ima još jedna mala kamara s posteljom od peršone i po, ali ja tamo nikad ne želim ležat, a baba me i ne tjera. Tamo mi je grubo jer sam sama, lipše mi je ovamo s babom. U njoj sam spavala dok sam još išla u drugi razred i dida je bio živ, ali čim je umro, premjestila sam se kod babe. Ispočetka mi je bilo grubo ležati na onu stranu di je ležao dida pa se svaku noć, prije nego što ću zaspat, guram na babinu stranu. Ona leži na leđima, a ja sam na sredini kreveta, okrenuta prema njoj. Na didinu stranu se i ne okrećem od straha. Baba moli boga, šapćući, da meni ne smeta. Ja mučim, ne mogu zaspat.

Dvije sedmice kasnije malo mi je lakše. Svaku noć baba sa mnom priča kad legnemo, ne moli više boga onako puno u postelji, nego mene zagrli i mazi po glavi.

*  *  *

Dida je umro tog lita, naglo, mjesec dana prije nego što me mater poslala na Korčulu. Baba govori da je taj dan išao na teracu odnit smokve da se suše na suncu. Umoran od cilog dana u bašćini, ispružio se pored naslaganih smokava da se malo odmori i zaspao. Probudio se dva sata kasnije i puno ga je bolila glava.

„Govorila san mu da gre u likara, ali nikako ni hoti. Sve je govori da će proć i da ni potriba. Nikako ni voli hodit u likara.“

Jedno jutro, tri dana poslije, nije se probudio. Baba ga je uzalud budila i potezala za kolet od pidžame. Dok nije shvatila da je „iša ća“.

Dida nikad nije bio bolestan i svi su se iznenadili kad je umro. „Judi moji, čovik u najbojin godinama“, govorile su stare žene koje su ga dolazile vidit i žalovat se babi i materi.

*  *  *

Imam već osam godina i najstarija sam od sve dice u familiji, zato su mi rekli da mogu doć vidit didu. Baba je u hodnik ispred kamare stavila da gori tamjan i kadulja. Miriše kao u crkvi, ali još jače. Još nikad nisam vidila mrtvog čovika. Gledam u postelju na kojoj dida leži u najboljem odijelu i biloj košulji, sklopljenih očiju. Stojim na vratima sobe, dok mater i baba sređuju kamaru: vade nove, bile koltrine, metu pod, rakijom čiste ormar i kantunaliće. Nikako ne mogu doć bliže. Dida mi izgleda kao da je od plastike, ne pravi čovik. Fino počešljan, obrijan, upicanjen i nepomičan.Brzo se izvučem iz kamare, jedva dišem. Izađem u dvor na zrak, dalje od tamjana: tamo sjednem među dva velika babina pitara bosiljka, što su se tog lita gusto razlistala. Udišem njihov miris i to mi čini bolje.

Malo posli barba iz tinela iznese trpezu i stavi je nasrid dvora. Odmakne se nekoliko koraka unazad i pogleda je, mrk i ozbiljan, kao da nešto računa u glavi. Onda ode i otvori širom vrata korte s obe dvije strane: za par minuta unese još jednu, pa ih mater i on spoje. Dođe teta Mandalina i donese još stolica iz svoje kuće. A onda pomalo dolaze svi: za po ure preko korte prođe toliko svita da se ne može normalno hodat po dvoru. Babi, materi i barbi stisnu ruku i govore jedno te isto: „Žalujen se.“ Svo troje rođaka su utekli u vrtal i tamo se sakrili. Hoću i ja za njima, ali mater mi ne da, svaki put kad se približim korti zazove me po imenu i zapovjedi mi da joj nešto pomognem.

Najgore mi je što me svi, kad uđu u dvor, diraju po glavi. To mi se baš gadi. Jedna nepoznata žena me pomiluje, hoće mi zadit kosu iza uha: ja gurnem njenu ruku svom snagom i otrčim na drugi kraj dvora. Mater to vidi i odmah vikne na mene: šalje me u konobu, da donesem suhih smokava. Jedva čekam da svi pomalo idu ća, ne mogu ih više trpit.

Nas djecu, mene i rođake, ne vode na sprovod jer go vore da smo premali. Ostat ćemo sami doma, ja kao najstarija moram pazit na njih troje.

Sjedimo u dvoru i dodajemo se oguljenom teniskom lopticom koju sam donila iz Splita. Loptica odskače kao da je živa i svako malo završi u nekom od babinih pitara poredanih uza zid. U nekom nam trenu to dosadi, počnemo landrat po kući. Pretražujemo ormare i ladice, sva ona mjesta po kojima nismo smjeli kopat dok je netko bio doma. Svatko nalazi nešto zanimljivo: ja staru drvenu čegrtaljku kupljenu na fešti za sv. Duju u Splitu, koju je baba sakrila od nas, da ne pravimo buku. Pere nađe barbinu kutiju s alatom i iz koje povadi sve kacavide, klišta, turpije, a mali džepni nožić spremi u džep. Maja i Sanela uzmu babine svilene rupce za svečane prilike i svežu ih oko glava i struka i prave se da su stare Vlahinje koje prodaju na pazaru.

Umorimo se i navalimo na spizu: sir i pršut koji stoji poslagan na limenim pladnjevima. Znamo da ne smimo pojist previše jer je ta hrana za goste koji će u kuću doć počastit se nakon sprovoda. Gutamo trokutiće sira i masline, gavrilovićku narezanu na tanke fete. Onda ja ponovno raspoređujem spizu po pladnjevima, da se ne vidi da smo uzimali. Idemo u turčin, tamo sidnemo na drvene bančiće. Odjednom iz nas provali smijeh kao lavina, držimo se za trbuhe i smijemo, jedni drugima i svemu oko sebe, suze nam teku. Jedva nekako stanemo i smirimo se, a onda jedno od nas opet prasne, ne možemo se zaustavit. Umuknemo tek kad nas od smijanja počnu bolit vilice.

*  *  *

Baba se sa sprovoda vratila suhih i crvenih očiju. Odma ide leć u kamaru, ja poletim za njom. Mater me uhvati za ruku, kaže da ne smijem ić za njom jer je umorna. To je prvi put da sam na Korčuli i da s babom cili dan nisam progovorila ni riči. Za par dana mater se vraća u Split jer mora radit, ja ću ostat sama s babom. Sedmi je misec i vruće je, ali baba po kući i za poć u Luku nosi samo crnu robu. U spizu ujutro ide ranije, radi vrućine. Pitam je zašto nosi crno, ona se prvo čudi, a onda kaže da je to krejanca.