Moja dota | Nora Verde

Baba u mistu nema puno pravih prijateljica. Jedna od rijetkih s kojima je baš dobra je teta Dina, šarturica. Svake sedmice idemo kod nje u radionu. Baba odjeću prepravlja ili joj teta Dina sašije što joj treba, ona već napamet zna babine mjere.

One dvije sjede i govore o jematvi, bolestima, cijenama u dućanu i na ribarnici, sprovodima… a ja ih slušam. Radiona je puna svakakve robe, u raznim bojama. Teta Dina mi često da manje bokune koji joj više ne služe, da odnesem doma.

Nekad baba sa sobom donese materijal, kupljen u maloj butigi u Luci, a teta Dina ga na brzinu razmota i prepipa, kimajući glavom. Za to vrime baba joj objasni što treba: veštu za po kući, traversu za u masline i na bašćinu, jednu lipu črnu kotulu za na grobje…

Kad dođemo doma, pitam babu da mi da svoju škatulu gdje stoje konci, botuni, patenti, igle i meni najdraži – srebreni naprstak s kojim se volim igrat. Njoj je to drago, nada se kako će mi se svidit šivanje. Ona bi najvolila da jedna od nas Padretovica bude šarturica.

„Vazdar san govorila tvojoj materi neka gre za šarturicu, ali ni hotila nikako. I eno je, sad po cile dane i noći stoji na nogama i nosi pijate“, govori baba.

„Lipi je to posal, sediš i pomalo fatigaš. Pa ti kogod dojde, izminite koju rič i onda greš daje. Niko ti ne sviri po glavi. Digod kogod ni zadovojan do kraja, ali bože moj, tega ima svukuda.“

Kad je bila cura, baba je tila poć za šarturicu.

„Ni to mi nisu hotili dat. Nego muči, ne sviri, hodi u poje po cili dan, po dažju i vitru.“ Kad je baba bila mlada, nije bilo lako nabaviti šivaću makinu, bila je još skuplja nego danas.

„Ni mi bilo lako sotin se izmirit. Užala san kopat s mašklinom u poju i krivit se da cila bašćina odaje. Posli bi otrla obraze i zakantala što glašnje, da me čuju sve gori do vrha Huma.“

„A šta bi pivala onda?“

„Samo one lipe i vesele, ‘Ćiribiribela Mare moja’ i ‘Broji Ane dane noći’, oli digod onu staru ‘Cviće moje, i ja bi te brala’“, kaže i uzdahne.

„Bila san mlada, činilo mi se da će cili svit propast ko ne učinin kako san hotila.“

Pitam je zašto nije pobigla iz Luke, ukrcala se na trajekt i otišla u Split. Tamo je onda mogla bit pjevačica, šarturica i sve na svitu.

„E da san onda utekla, misliš da bi se više mogla vratit?“

Baba onda ode za svojim poslom, ja uzmem srebrni naprstak i isprobavam ga. Stvarno je lip, volila bi i ja imat jedan takvi, ali ne za šit, nego onako, za nosit na prstu, iz đira.

Čujem kako na dvoru baba govori sama sa sobom. Kaže: „Letu danci kao sanci, a godišća kao ništa.“ Oće reć da vrime brzo prolazi. Ja to ne razumin, meni dan nikako proć, čekam večer, da što prije bude sutra, jer sutra idem na izlet na Proizd.