Moja dota | Nora Verde

Sve šta je vridno baba drži u velikom ormaru koji stoji u kamari. To je najbolji i najveći ormar u kući. Imamo još jedan, u maloj kamari, ali u njemu su neke bezvezne stvari: stari šugamani, tavaje, stare deke, krpe za hanjule, kušini i kapoti koje više niko neće da nosi.

U velikom ormaru je fina roba za u Luku, novi lancuni, dota, škatule u kojima su razne drangulije, škatule sa slikama, bombonijere zamotane u bilu kartu, kuverte sa soldima i dokumenti.

Popodne, kad baba ode u vrtal, ja otvorim ormar i gledam ima li šta novoga. Guram dlanove između lancuna od dote, da vidim je li baba tu nešto sakrila. Ona često tako spremi neku kuvertu ili sliku. Nikad ne znam šta ću novo nać. Pazim, znam da je važno da sve ostavim onako kako je bilo. Ormar vonja po lavandi što ju je baba obisila da ne bi došli moljci i izili robu. Kad dugo stojim s nosom unutra, zamanta me. Baba ne zaključava ormar, iako ima ključ, ali ona govori da ni potriba, dovoljno je da se zaključava korta.

*  *  *

Digle smo se posli spavanja popodne u kamari, baba otvori ormar i nešto traži pa stane i gleda.

„Oli si opet činila vižitu?“ pita.

„Nisan“, odgovorim i zatresem glavom, brzo i jako, kao da se oko mene uzvrtila osa ili stršjen. Onda utečem u dvor, da me ne bi dalje što pitala.

Dođe pomalo za mnom.

„A što si tamo išćala?“

„Ma di?“ pravim se da ne znam što pita.

„Ala, oli ja niman očiju. Ako ti je štogod potriba, va da mi rečeš.“

„Ni mi ništa potriba“, kažem i razgovor staje.

Drugi dan stanem isprid ormara, opet ga otvorim, pogledam unutra, ali ništa ne diram, samo udahnem lavandu pa brzo zatvorim. Kuriozna sam, teško mi je. Nema mi ništa lipše nego vižitavat po kući.