Moja dota | Nora Verde

„Hoćeš se večeras poć kadit doli na put?“ pita me baba večer prije fešte svetoga Ante.

Na nekoliko mista u Veloj Luci zapali se oganj priko kojega cilu večer skaču dica i mlađi svit, a nekad i stariji. Oganj na vižiju od svetoga Ante čini se od smilja, lavande i ružmarina. Izlazi se odmah iza večere, čim počne padat noć.

Već na večeri baba mi govori da pomalo jin jer da neću moć trčat večeras pune bušte. Kad smo gotove, zajedno operemo sude: baba u veliki lonac ulije vode i stavi ga na špaher da se zagrije, a onda unutra kapne malo čarlija: „Ne priviše, to ni zdravo za život, a i va šparat, digod se može.“ Meni da da režentavan pijate i perune, drugo će sama. Kad to učinimo, izađemo na put.

Na zidiće oko kuća i male drvene bančiće poredaju se starije žene i muški. Dica trče i preskaču oganj, gleda se tko će preskočit veći. Kad se zatrčim preko nekog velikog ognja, zovem babu da me gleda i trudim se da što bolje dignem noge i preskočim. Puno je dima, počnu me svrbit i peć oči, ali ja samo šakom protrljam kapke i nastavim se bacat priko ognja.

Nekoliko metara od ognja stvara se red, svi bi tili skočit. Stariji svako malo na oganj bacaju nove grane bilja.

Usred večeri opet ogladnim pa dođem babi i nešto joj šapnem na uho. Baba se nasmije i iz džepa svoje traverse izvadi već spremnu, presavijenu novčanicu i ja otrčim niz nizbrdicu, u misto. Doli se probijam kroz gužvu i na štandu kupim hamburger ili hrenovku u sendviču, koje polagano izim dok se penjem nazad na naš Rat.

Nastavim skakat, sve dok ne ostanem među zadnjima. Kosa i sva roba na meni mirišu po dimu, no nije to običan vonj dima, zapaljeno smilje i lavanda vonjaju lipo.

Crvena u licu, s babom pod ruku odlazim doma. Sutra ujutrom nas obedvi čeka veliki posal u kuhinji i turčinu. Barba je iša ća svojoj familiji na selo, ali mi nećemo bit same.

„Baba, ko nan sutra dohodi na obid?“ pitam iako sam je istu stvar pitala već nekoliko puta u zadnjih pet-šest dana. Baba nabraja svojtu koja nam dolazi: teta Mila, teta Franica, barba Marko, teta Bernardina, barba Nikica i barba Franko, rodice Galeta i Boris.

Volim kad nam dolaze gosti jer će svaki nešto donit babi, ali i meni. Babi nose suhe smokve, kekse ili kafu umotanu u bilu kartu i kilo cukra: sve to njoj dobro dođe, da ne mora kupovat. Meni nose slatkariju ili mi dadu po 10-20 dinara. Svakome kažem kako me je baba učila: „Fala vam lipa“, i nasmijem se. Neki me poglade po kosi i govore kako imam „lipe črne lase na babu“, muški me štipaju za obraze i ruke. To ne volim jer me boli. Barba Marko, babin kunjad, uvik me digne na kolina i onda me svojim debelim prstima štipa svugdi i smije se. „Di si, mala Padretovica, jesi bila dobra babi i barbi?“ govori dok se ja pokušavam izvuć iz njegovih ruku, ali on me ne pušta lako. Dlanovima se odupirem svom snagom o njegovu kožu, znojna je i puna bilih dlaka. Jedva čekam da završi ta njegova monada, da mogu uteć na dvor, igrat se s drugom dicom.

Barba Franko mi uvijek da najviše za džeparac. To najvolim, onda mogu sebi kupit što meni triba, ono što mi je dala mater potrošim u prve tri sedmice. Većina mi dinara ode na romane i časopise s kioska, ali i na sladoled i sendviče iz fast fooda. Posli, kad sam malo starija, moram kupovat i uloške. Rano sam dobila periodu, kako baba zove menstruaciju. Kad ostanem bez dinara, baba mi da bokun bile gaze, nekoliko puta je presavijem, izrežem nožicama i od toga učinim nekoliko uložaka. Dobri su i meki, ali moram pazit da ih napravim tanko i usko da me ne žuljaju. Gledam da ne učinim preduge – onda mi kraj uloška strši i vidi se mala grba iza na gaćama. Kad se šporkaju, te uloške stavljam u jednu kesicu i onda popodne potopim u ladnu vodu i operem. To obavezno bude kad barba ide malo leć iza obida, baba mi je rekla da ni potriba da muški gledaju stvari od periode.

Teta Franica će mi donit bombonijeru, to sam sigurna. Njezine bombonijere su čudne, kad je otvorim, u njoj su skoro svi bomboni rastopljeni. Sva se išporkam kad to jedem. Baba mi ne da otvorim bombonijeru dok je ona ne pregleda. Stavi očale i čita neke sitne crne brojeve koji pišu na kutiji. To neko vrime traje: miče usnama dok drži bombonijeru skroz daleko, da bolje vidi. Uzvrtim se oko nje, jedva čekam da mi je da.

„Ala, da, dobro je“, konačno kaže i pruži mi je, a ja gulim foliju i podižem poklopac. Unutra su čokoladni bomboni: okrugli, kockasti, a neki u obliku školjke. Dugo biram koji ću prvi izvadit, onda ga izvučem i pomalo grizem, gledam od čega je. Zalipi mi se za prste, ima po dva ili tri sloja, okolo je čokolada, a unutra neka kafena krema koja se mrvi. Nije mi loš, ali odmah gledam koji ću dalje. Tražim onaj koji u sredini ima hrskavi lješnjak, ali njega je teško pogodit, prevrćem ove okrugle i nadam se da je negdi među njima. Nije mi jasno zašto ne naprave bombonijeru samo od ovih s lješnjakom, da svi budemo sritni. Rečem to babi, a ona mi se smije.

„Va izist u životu ono što i ni najslaje, da biš blagovala onega što ti se hoće“, govori dok menda bičve. Kasno je popodne, sjedimo na otomanu. Ona sa šivaćim priborom, ja s prstima u bombonijeri.

*  *  *

U Padretovića se za obid na svetoga Antu iz škrinje izvadi najbolje meso i nabavi najbolja riba za gradele. U vrtlu se ubere najbolja zelena salata, u konobi se na malu špiricu iz demižana u staklene bocune prelije najbolje vino. Na dvor se, ispod gusto prepletene loze, iznese dugačka, drvena trpeza koja se malo i produži, da svi možemo stat. Kad obidujemo, sjedimo za stolom do kasnog popodneva i zobljemo voće ili slatko što ga je netko donio. Baba zapjeva, a s njom pomalo krenu i svi drugi. Nije važno tko pjeva dobro, a tko pjesmu pomalo kvari, babin će glas ionako na kraju popravit sve.