Moja dota | Nora Verde

Kad babi kažem da sam nešto pročitala u knjizi ili časopisu, ona se nasmije i reče: „Da se karta pisat!“ Onda se žustro digne i pođe svojim poslom.

Baba misli da u librima sve lažu, ali ja to ne virujem, nego da je baš onako kako pišu. Znala bi i ona da čita moje knjige, ali nikad neće, stalno govori da ona za to nema vrimena. A baš nije istina, vidila sam ja. Kad napravi sve po kući, u dvoru, i po bašćini, onda sidi na otomanu: samo trepće i ništa ne radi. Čak ni televiziju ne upali. A mogla bi onda lipo čitat, nego neće.

Koji put otvori novine i malo ih lista, a onda vrti glavom i brzo ih ostavi. Posli u njih očisti kumpire ili obriše gradele prije nego će peć ribu. Ako nema onog tankog bilog papira, baba u novine umota cviće kad idemo na groblje. Njoj je to sve isto, bitno da je karta.

„Baba, a je li ti znaš sva slova?“ pitam je iako znam da zna jer čita pisma kad dođu od barbe iz Australije i od onoga u Čileu.

Onda za par dana ona piše njima, prvo na jedan papir ušporko, a onda prepiše učisto. Babina slova su smišna, sliče na moja kad sam išla u prvi razred. Neću joj to reć, da se ne najidi.

Prvo s mokrom krpom očisti tavaju od stola u tinelu, onda uzme suhu i nekoliko puta prođe s njom. Donese papir što ga je kupila u pošti i prepisuje: slovo po slovo, pomalo, da ne falije, jer onda bi morala sve isponova. Sjednem za stol sa svojom tekom i pravim se da i ja pišem nešto svoje, dok šaram nešto bezveze, špijavam njezino. Digne glavu, pogleda me i nervozno se namisti u stolici.

„Nemoj se vrtit kolo mene, ala, hodi se igrat, va mi ovo učinit kako bog zapovida.“

„A već sam se igrala, dosadno mi je.“

„Onda sedi tamo i nemoj mi smetat.“

Prebacim se na otoman i čitam roman, ali ne zapravo, nego opet škicam kako piše. Onda mi malo dosadi, nikako završit, izađem na dvor igrat se s Mukijem, pa se vratim. Baba još piše. Već je prošla ura vrimena, da mi je znat što više čini. U jedan čas počne potiho čitat. Usta joj se miču. Ćulim uši, ali slabo razumim. Volila bi znat šta je napisala. Ona otare ruke o traversu, presavije papir dva puta, stavi ga u kovertu i zalipi je pa spremi kraj televizije, da je sutra ujutro odnese na poštu.

Ja posli cili dan mislim o tom pismu. Da mi je znat šta je sve baba napisala: je li spomenula kako nam je dobro ove godine rodila biž i kumpiri. I da je mene ugriza kokot kad sam išla dat kokošama frementuna. Da sam se ostrigla na kratko čim sam došla iz Splita, pa mi više vlasi ne padaju po čelu. Da gren sama na more po cili dan i još svašta. I da me je barba jadno grubo istuka prije dvi setemane.

„Baba, a šta si pisala barbi u Australiju?“ pitam je navečer kad smo legle.

„A jesi kuriozna, za majku božju. Oli ti sad to pita jist?“

„Volila bi znat.“

Baba se s leđa okrene na bok, prema meni. Ja od uzbuđenja svrgnem lancun sa sebe.

„Napisala san mu sve lipo, da zna kako smo, njemu je drago znat kako je u Luku, kad žive tako daleko. Un je moje dite, va mi mu napisat sve kako je.“

„Oli si mu napisala štogod grubo?“

„Ma što bi mu grubo napisala, kakove su ti to monade?“

„A kad će barba opet doć u Luku?“

„Oli se ne sićaš da je bi prin četire godine?“

„A tad sam bila još mala. I bila san se razbolila pa nisan mogla hodit s njim na more i u restoran.“

„Je, spominjen se. Bila si jadno oznojila i ćapala na grlo. Vele ti si kašjala, bila sam ti stavjala toplu peću s ujem na prsi. A oli ti je sad ža što nisi mogla hodit s barbom okolo. Ma kako ti je to sada došlo na pamet?“

„Ne znan.“

„Meni je jadno drag barba. Volila bi da un ne žive u Australiji, nego ode. A da stariji barba gre tamo.“

Baba se trzne i postelja zaškripi.

„Eee, moje dite, ni to tako za mislit čoviku, ali tin si još mala.“

„Nisam! Imam 11 godišć, to je puno.“

„Ma je, vidićeš kad naresteš i budeš imala svoju dicu. Ni to lako ni jednoj materi. Jan bi volila da su mi obadva ode, u Luci, makari u Splitu oli digod bližje.“

„Je“, kažem i zamišljam sve to što baba govori. Jedino šta ne mogu zamislit da ću ja imat dicu. Ne volim se igrat ni s lutkama, šta će mi prava dica.