Moja dota | Nora Verde
Ne mogu primučat. Moram reć. Svi su se na to navikli: ja, baba i barba. I znam šta će bit, sve po redu, svaki put isto. Samo jedna rič kad ne triba i gotovo.
Kad se barba najidi i krene na mene da će me istuć, pripadnem se da će me ubit. Bježim po kući i dvoru, ali on me uvik uvati. Krivim se i vičem babi da me spasi.
„Muči, jebenti boga lajavega“, viče barba i onda prekine s batinama, ostavi me. Nastavim samo tiho plakat dok se ne umorim i utihnem.
* * *
Sutra ujutro teta Mandalina dođe u nas pa sjedi s babom u tinelu dok se ja igram. Okrene se i kaže: „Lipo si ćapala jučer popodne, oli si mu štogod grubo rekla, milo moje?“ Sva se zacrvenim i istrčim u dvor.
„Sve se čuje iz dvora na put“, posli kaže baba kad je pitam zašto mi je teta Mandalina ono rekla.
„Oli je to koga briga?“ pitam.
„Ma ni briga nikoga, i drugu dicu nabaketaju“, kaže baba i nasmije se.
Zato više ne bježim, samo čučnem i štitim glavu. Čekam da prođe. Ka i litnja nevera, neće dugo.
Drugi put neću ni zucnut kad me barba istuče. Ne dam gušta ni njemu ni ovima što slušaju.
* * *
Godinama kasnije, u studentskoj sobi sjedimo na podu, u krugu. Igramo se, vrtimo praznu bocu piva. Atmosfera je opuštena, pijani smo. Meni je muka, ali ne od alkohola: mrzim tu igru jer skoro nikada ne govorim istinu i zbog toga mi u želucu bude mučno. Netko se sjetio da govorimo o batinama u djetinjstvu. Boca se vrti. Moji prijatelji jako dramatično prepričavaju kako su dobili jedan ili dva šamara. Sram me je, znam da će se grlić boce skoro uperiti prema meni i onda ću opet lagati. Još uvijek nemam riječi kojima bih o tome govorila. Slogovi i slova su ispremiješani, od njih slažem neke posve druge priče, iza kojih se skrivam, u njima tražim utjehu.
