Moja dota | Nora Verde

„Mala je perikuloza“, čujem babu kako ispod glasa govori teti Jakici.

Ja se u dvoru tete Jakice igram s autićem šta mi ga je donio barba iz Australije. One misle da ih ne čujem, ali naćulila sam uši, čujem svaku rič.

„Oli je bolesna?“ pita teta Jakica.

„Ni, ni, nego kako bi ti rekla: lako ćapa svašta, malo se oznoji – odma kašaj, malo joj štogod grubo reču – odma se uvridi pa muči, vidin da je ništa više ni voja. Ni puno ni za hodit u bašćinu, brzo se umori. Jan je volin vazest sa sobon, jadno voli jahat ogotu i činit te svoje kabojske monade po lazima, ali ni puno za štogod činit, slabe su joj ruke. A jopet – ni da ona meni doma ne pomože i ne učini. Nemoj me krivo svatit, to je jadno dobro dite, nego se strašin kako će joj bit u životu.“

„A kako će joj bit, ala! Neka uči u skulu, svi govore da je jadno dobra.“

„Je, dobra je u skulu, rekla mi je ćer da su joj u knjižicu sve petice i samo jedan četiri – od matematike.“

„Viš, to je puno lipo“, reče teta Jakica. „A oni moji ne volu skulu, sve in loše gre, jedino u fiskulturu imaju pet.“

„E, ma oni su muški, to je tako. A oli će in štogod falit ko budu išli u zanate? To je uvik potribno. Oli je kigod muški što je završi zanat gladan, danu mi reci!“

„Ni, dobro govoriš. Nego, dolazu nova vrimena, min to ne poznamo, kako će bit kad oni narestu za deset godišć oli daje“, kaže teta Jakica.

Baba duboko uzdahne.

„Ni ti to kako što je bilo kad smo mi bili dica. Je li se spominješ? Vele ti smo znali fatigat, poć u češvinu i donit drva za užeć oganj, i sve to na škinu, bez ogote“, baba će.

„Jaaa meni, pa poć u Kale priko Pinskega rata oli u Zaraškalovo i kopat ispod maslina bez fermat od sedme do jedanaeste ure, pa unda trčat doma da ne zakasniš na obid. Brzo se oprat u dvoru i sest za trpezu.“

Nije mi drago čut da baba to govori. Ja bi njoj sve učinila, ali ona mi ne da. Kad smo u bašćini samo stavi brnjal i reče mi da sjednem malo dalje od nje, da se pripovidamo dok ona fatiga. I onda me sad ovako gadi teti Jakici!

„Nelice, hodi“, zazove me teta Jakica i ja dolazim unutra. Vadi kutiju od sladoleda, reže dvije fete i stavlja ih na jedan mali pijat.

„Evo ti, izi, znan jan da tin voliš ovega.“

„Nemoj odma, neka se malo pusti od leda, zaboliće te grlo“, reče baba.

Nije mi sad do sladoleda. Ljuta sam na babu što je ono govorila. Mučim i čekam da se smekšaju ove dvije fete na pijatu. Njih dvije me gledaju i smiju se.

„Ništo te ni voja“, kaže mi teta Jakica, „oli ti je štogod?“

„Ma ni“, rečem i počnem jesti sladoled, prvo po rubovima od feta gdje se već malo rastopio. Jedva čekam pojesti da idemo doma.

„Ala, gospoja Važ, homo ća“, reče baba i mi pozdravimo tetu Jakicu pa izađemo na put.

Kad me baba hoće nasmijat, zove me da sam gospoja Važ. Ja ne znam što to hoće reći. Pitam je, a ona se samo smije. To mi je još gore, kao da mi se ruga. Dok hodamo prema doma, stojim namjerno što dalje od babe.

„Što si se namusila, hodi.“ Uzme me za ruku, ali se otrgnem. „Pustiii meee“, zajaučem. Hoću joj pokazati da sam čula što su govorile. Do kraja večeri neću progovorit, neka zna da sam ljuta. Sve dok ne idemo leć u kamaru. Već sam se umorila od dana, sunca, šutnje. Dosadilo mi je mučat, to mi je gore od bilo koje nevolje.

Jedva čekam da baba počne neku priču prije spavanja.