Moja dota | Nora Verde

Na našoj najbližoj bašćini u Hoćaglavici baba uvijek posadi i malo cvića: ruža, narcisa i zumbula. Od vitra i kiše zaklonjeno je krošnjom velike smokve koja raste na ogradi iznad njih.

Dok bere i slaže bukete, baba piva: Cviće moje na mojoj gustirni, beru mi te mladi muškardini… cviće moje, i jan bi te brala, nemam draga komu bi te dala… kad ja buden dragega imati, cviće moje, undar ću te brati.

Vraćamo se iz baštine i nosimo punu kesu arciza i zumbula.

„Johi, što lipo vonjaju, je li čuješ…?“

Baba samo mali buket stavi u vazu na stol u tinelu, sve drugo spremi za na groblje.

Prije nego idemo ća, očisti čimulice od kupusa ili neko drugo zelenje, a očišćene kumpire stavi u vodu da ne pocrne. Krećemo kada padne sunce.

„Oni lupeži, kako ih ni sram“, kaže baba kad na putu za groblje prođemo blizu butige di prodaju cviće. „Sve staro, sve rascvitano svitu prodaju, samo da lipo figura.“

Obać ćemo naše dvije obiteljske grobnice: Padretovića i Miroševića u kojoj su ukopani babin otac, mater, brat i najstarija sestra. Baba nosi cviće, a ja metlicu od šibe.

Kada stignemo pred našu grobnicu, baba prvo iz vaza izvadi staro, osušeno cviće i pošalje me da ga bacim u škovace. S vazama ode na pumpu za vodu, dok ja za to vrijeme metlicom čistim lišće i granje popadalo po grobnoj ploči, posutoj crnim flekama od vlage. Grobnica nije od mramora ili granita, već nekog običnog kamena, sivog i hrapavog na dodir. Na nadgrobnoj ploči je didina crno-bijela slika u ovalnom okviru, a odmah do njega slika barba Vjeke, babinog najmlađeg sina koji je umro kad je imao 16 godina.

Vjeko se tog se dana vraćao s kupanja doma i jedan stari barba ga je zamolio da mu promini žarulju u tinelu. U kratkim gaćama, kose još mokre od kupanja i bos, Vjeko se popeo na stolicu i krenuo stavit žarulju. Strujni udar ubio ga je na mistu. Glas da je malega Vjekota ubila struja u čas je došao do naše kuće.

„Spominjen se da san čistila bukve u dvoru, tamo kun gustirne i da san čula tetu Jakicu kako mi šakama tuče po korti i krivi se. Jadno san se pripala, ona je odma ulizla u dvor i zatrčala se prima meni, sva u jednoj vodi“, priča baba. Oči joj se odmah zasuze.

Ne želim da baba plače i bude toliko tužna, zato nikad ne spominjem barba Vjeku, a kada se ona sama toga sjeti, grlim je i tješim.

„Prokleta letrika mi ga je vazela“, kaže i obriše suze.

Nakon što smo napunile vaze, baba razgovara sa slikama na nadgrobnoj ploči. Priča im o tome kako smo i sve nas redom spomene. Kaže im kako Kuzma i Vice „obadva fatigaju kako pasi“, „famije su in dobro i fala bogu zdravo“, da sam ja „žvelta i štijen knjige po cile dane“, da mater u Splitu „fatiga u nikemu hotelu, bidna, priko više nego bi smila“. O sebi govori najmanje: „Niman se potribe žalit, u dobroj san armi, gren po dva-tri puta sedmično u bašćinu.“

Dok baba moli, ja šetam okolo. Da mi je znat kako izgledaju mrtvi doli u kapsilima, jesu li im ostale samo kosti ili ni njih više nema. To mi niko ne može reć, ali vidila sam u filmovima na televiziji: tanki kosturi s mrtvačkom glavom koja je najstrašnija, kad nju vidim, odmah mi se nagrišpa sva koža na rukama.

Kad idemo doma, baba stavi malo cvića što nam je ostalo na neki tuđi grob. Stanemo, priča mi o ljudima koji su tu ukopani i što su činili dok su bili živi.

„Niko ni bez grija“, kaže i brzo se prekrsti. „Bog mu da duši pokoj.“

Baba ne voli vidit osušeno cviće u vazama koje leže srušene po grebima. „Grubo je vidit taki greb“, govori. Moli me da, kada budem velika, dođem koji put na njen grob i donesem joj malo cvića. „Ni važno koje cviće, glavno da se spomeneš babe.“

Ne mogu zamislit da će baba ikad umrit, neću da to govori. Hoću da sve ostane ovako kako je.

Kad dođemo doma s groblja, operem ruke na špini kraj gustirne i pomognem babi u spremanju večere. Brzo zaboravim na one misli od maloprije. Litnja je večer i baba vadi staru, crnu prsuru u kojoj će nam ispeć kumpire. Najslađi su kad se ispeku na pravome ognju, šta se užeže od drva. To su mladi kumpiri što smo ih vadili prije dvije sedmice, nema boljih na svitu. Baba ih izvadi na veliki pijat i onda ih iz turčina nosi u kužinu, a ja trčim za njom. Čim sjednemo za trpezu, ja navalim, neka su još vrući. Ona viče na mene: „Pomalo, pomalo“, ja pirunom ubodem kumpir i onda mašem s njim, da se brže ohladi, a baba mi se smije.

*  *  *

Baba se, osim rata, najviše boji kad grmi.

Čim vidi da lampa, trči po kući i iskapča najprije televiziju pa onda sva svitla i kabele, osim frižidera. Barba joj govori da je blizu nas gromobran, da naša kuća nije visoka i da grom neće udrit u nju, ali ona ne viruje.

Baba mi priča da su od groma znali nastradat težaci koji bi se u polju zatekli za vrime nevere. Zato navečer i ujutro pred odlazak u bašćinu više puta ide na teracu i tamo gleda u nebo, da provjeri nosi li neki oblak veliki dažj i grmljavinu.

„Arija ni čista“, kaže nakon što siđe s terace.

Dogodi se da počne dažjit dok smo ja i baba još u bašćini. Čim joj na lice ili traversu padne nekoliko kapi kiše, brzo se spremamo za ići doma.

„Evo ga, dažji! Va poćat“, vikne i žvelto sprema obitilice i maškline u kutišće, trpa zelenje u vriće i prti na Šokicu nabrano granje.

„Va, va, va…“, viče baba na Šokicu da požuri. Baba svako malo diže glavu i gleda u nebo iznad nas.

„Sveti moj Ante, samo da nas ne ćapa dok ne ulizemo u dvor.“

Kad počne grmit, baba se povuče u kuhinju, zatvori vrata i prozore i ispod glasa moli. Kad zagrmi najjače, baba moli glasnije i brže, kao da će očenašima i zdravomarijama potirat munje i počešljat nebo.