Moja dota | Nora Verde
Teta Jakica je iz Blata, mista koje Lučani ne vole, ali joj je muž, barba Stanko, iz Luke. Ona govori glasno, a kada se smije, čuje se kroz cili Rat. Kad se vraćamo iz mista, baba i ja skoro uvik uđemo kratko u nje. Ona nema vremena svaki dan hodit u butigu jer ima puno blaga oko kojega je previše posla, pa joj baba donese nešto iz butige. Preko puta njene i barba Stankotove kuće je handuć u kojemu drže kokoši i tri gude. Malo ko u Luci ima gude, to u nas nije običaj, imaju ih samo oni čije su kuće izvan centra i koji ih imaju di držat.
Teta Jakica svoje gude hrani najboljim frementunom. Susidi i baba često joj donose ostatke od ručkova i večera za napoj. U tinelu tete Jakice i barba Stankota na stolu je uvik nekoliko pijata iz kojih nas, kad dođemo, nude pršutom i mesom što je ostalo od ručka. Tavaja mi se lipi za laktove i masna je, čaše nikad nisu dobro oprane, zato tamo skoro nikad ne jedemo i ne pijemo. Baba uvik umisto mene kaže da nismo ni žedne ni gladne. Isto baba voli doći u tete Jakice, tamo se uvijek dobro nasmijemo i isfrajamo.
Zove nas u handuć da dođemo vidit njezine gude.
„Jaaa meni, grubega vonja“, kaže mi baba ispod glasa dok hodamo kroz staju. Teta Jakica nosi veliki snop šušnja ispod ruke i zove gude po imenu: „Morooo, Frankooo, Maliii!“ Ovaj treći je najmlađi gudin što su joj ga donili ovog prolića, njega posebno voli. Istrese veliku teću punu napoja u drvene kopanje. Sva tri odmah skoče na spizu, rokću i rastežu komade tikvi. Drago mi ih je gledat, ali me strah doć bliže, da me ne ugrizu.
Onda sidimo kod tete Jakice u kužini. Ona se babi hoće odužit zato što joj kupuje spizu u Luci, daje joj svinjetinu zamotanu u neku bilu kartu, ali baba ne želi uzet, govori da joj škodi za žuč.
„Ma, Slava, johi meni, luda ti si, vazmi ovi bokun, ovo ti je lipo za ispeć digod s kunpirima. Ala, vazmi, ko nećeš tin – izišće mala, je li, a?!“ govori i migne mi. Baba uzme samo kost od pršuta, dobro joj dođe za fažol ili za menestru od sočiva. Meni je kost najdraža jer na njoj bude još obilato pršuta pa mi baba odreže pokoji komadić za sendvič.
„Ne va puno jist tu pračevinu, ni to zdravo“, govori i vrti glavom. Baba ne voli industrijsku spizu, a najviše od svega mrzi konzerve. Barba i baba govore da otvorenu konzervu treba pojist isti dan jer se od nje može „šporkat stumak“. Ja njima to ništa ne virujem, meni od mesnog doručka i paštete nikad nije došlo slabo. Kad ne mogu pojist svoju Gavrilović paštetu do kraja, ostavim je sutra za marendu. Ujutro se probudim i izađem na dvor, vidim kako mačak oblizuje praznu konzervu od paštete. Uletim u kužinu.
„Zašto si dala mačku moju paštetu!“
„Johi, a to više ni bilo za jist.“
„I šta ću ja sad marendat?“
„Izi malo kruva i masla ili ispeči jedno jaje.“
