Moja dota | Nora Verde

Čula sam da barba spominje da imamo neku bašćinu što se zove Vranine. Pitam babu zašto nas dvije nikad ne idemo tamo.

„Tamo je jadno duboko i grube su griže. Jedan je tamo nagradija kuću pa je proda. Pa je ti drugi opet proda trećemu.“

„A zašto je niko neće?“

„Jer ne može brod ni kaić pristat, gruba je mrkinta, grubi je dohod i črno more. Govoru da je na otoku među najdubjima. Prin puno godišć, kad ti je mater bila mala, tamo su užali vidit sjevernu medvjedicu.“

„Ma sredozemnu medvjedicu, ne sjevernu!“

„Dobro, ala! Što odma skačeš!“

Ne mogu podnit kad baba govori krivo i odma je moram ispravit. To je u zadnje vrime sve češće.

„Tamo je velika jama što gre od vrha do u more. Svašta su činili tamo za vrime onega rata. To zareste pa bi čovik moga upast, kad tražiš gnjive ili bilo što, jerbo ne vidiš od gošćice i drače.“

Nije me briga za tu priču o jami.

„A di je sad medvjedica?“ pitam.

„Ona bi se tu sakrivala, posli nikih godišć više je nismo vidili, biće išla ća ili je umrila.“

Ne virujen ja u to, baba to govori onako napamet. Ne slušam više što baba govori, u glavi mi je slika medvjedice, onakva kakvu sam je jedanput vidila na televiziji.

„Kad san bila mlada, tamo san užala za vrime oseke poć i vazest lumpara i ogrca. Puten bi napela i pločicu, a poslin, kad bin hodila nazad, bila bi mi se ćapala po dva-tri kosa ili ćuške. Od tega bin onda učinila jadno lipi gulaš.“

„Ajime, oli ste to jili?“

„Ne, tin si!“ vikne baba i nasmije se.

„Ali baba… to su ptičice!“

„Pa što? Oli je tad bilo solada za kupit meso svaku setemanu kako danas?! Ni ga bilo ništa. Tin se tega ne spominješ, i boje je. Bi biš umri od gladi da se nisi zna snać.“

Mučim. Svašta bi joj rekla.

„Gruba je glad, moja ćerce…“

A meni je grubo zamislit babu kako doma u turčinu vari te mrtve ptičice. Drugo je kad mi u samoposluzi ili na pazaru kupimo kokoš za svarit juhu. Ja mislim da je to skroz drukčije.

Nagovaram babu da me odvede na to mjesto gdje je vidjela medvjedicu.

„Nećeš je vidit, to je bilo prin puno godišć, biće išla ća.“

„A možda opet dođe digod.“

„Za tamo poć se va rano dignut i s ogotom dvi ure hodit po vrućini, a cilin puten ni lada. Sad si se dojala da bi hotila poć, a kad bimo išli, onda bi njuhala da ti je vruće, da si žedna, da te bolu noge. Oli ni tako, danu reci!“

„Ne znan“, odgovorim i zamislim se.

Skužila sam ja. Baba neće da gre u Vranine zaradi te priče o jami. Neću se ja pačat u to, poć ću jedanput sama, kad budem velika. Onda ću lipo na svoje oči vidit je li istina sve to šta govore.

Kad izađem na put ili kad me vide u mistu, svi me pitaju: „Kako ti je u skulu?“ Neki me pitaju i po više puta i ja im opet svima moram ponovit u koji razred idem i s koliko sam prošla. Babi je to drago jer nisu svi dobri u skulu, neka dica svako lito idu na produžnu, ne mogu se ić kupat po cili šesti misec. Meni to ne treba jer ja uvik prolazim s pet. Isto nemam baš sve sve petice u knjižici, zato što imam „dobar“ iz matematike i „vrlo dobar“ iz tjelesnog.

Posli dođem doma i nabrajam babi koga sam srela i tko me sve pitao s koliko sam prošla.

„Što pušeš?“ pita me.

„Tlaka mi je. Jesan niki dan sve ispripovidila teti Franici i ona me opet pita jučera?!“

„A oli ti pita jist?!“

Baba namisti maramu i uzdahne.

„A biće je zaboravila, ona ima godišć, to je tako kad je starije čejade… ne spominje se više svaki dan…“

„Pa kako se ti svega lipo spominješ?“

„A jan… jan san drugačija… ni svako isti, moja ćerce.“

Ne volim kad me pitaju s koliko sam prošla jer mi onda dođe na pamet još jedna stvar zbog koje mi je krivo. Kogod prođe s pet u mom razredu, tome mater i otac kupe nešto lipo: biciklu, onu veliku željeznicu s tračnicama, a jedan mali iz mog razreda dobija je i maloga pasa, a ima puno gore ocjene od mene. Meni mater kupi po dvi knjige iz biblioteke Vjeverica. Volim ja te knjige, ali opet mi je krivo što ne dobijem nešto veće. Materine prijateljice mi dadu koji dinar za džeparac, to mi je drago jer onda imam za stavit na stranu. Od tih solada sam kupila i jednu malu lampadinu, svugdi je nosim, a najviše mi treba za čitat po noći jer mi ne daju palit svitlo. Kupila sam je u Splitu u Ribomaterijala, sakrivam je da je mater i baba ne vide. U Splitu je držim ispod knjiga u svom kantunaliću, u Luci je samo stavim ispod postelje. Babu boli škina pa se ritko prigiba i tamo gleda, osim kad mete kamaru, onda je spremim u svoju crnu boršu. Pazim da ne zaspim dok mi gori lampadina jer će se potrošit baterije do ujutro, a skupe su. Najgore mi je kad posli nekog vrimena svitlo iz nje bude sve slabije pa jedva vidim slova.

*  *  *

Volim ić u školu, tamo mi je lipo. Da nema škole, po cile dane bi bila sama doma. Mater stalno radi, skoro nikad je nema popodne i navečer, dođe tek kasno po noći. Čujem kad kapija zaškripi i onda se malo uspravim, upalim svoju bateriju i posvitlim u sat koji stoji na psihi. Znam da je negdi oko ponoć i po, ali opet moram vidit da budem sigurna. Nekad se probudim nakon što sam išla leć i matere još nema. Ležim u mraku i čekam kad ću čut da otključava kapiju. Pomalo se dignem, obučem papuče, odem do sata i vidim da je već prošla jedna ura. Bude me strah, idem u kuhinju i napravim cedevitu. Onda čujem kako se gore okreće ključ i kako se vrata zatvaraju. Ima još dosta skala za proć, dok se ne spusti do stana, ali meni se srce uzlupa i trčećim se korakom vratim u postelju. Ne želim da vidi da još nisam zaspala. Uvučem se ispod deke, pokrijem se do pola glave i okrenem na drugu stranu. Čujem kako mater hoda po kuhinji, stavlja boršu na stol, vadi neku kesu. Onda ide u banj, pali špinu, teče voda. Lakše mi je jer je došla doma. Tek tad zaspim.

U Luci mi je lipo jer ne idem sama leć, nego smo baba i ja zajedno u postelji. Skoro nikad se ne budim usred noći i nije me strah.