Moja dota | Nora Verde

„Vruće je, ala, hodi se kupat!“ kaže baba. A ne triba ona meni reć, poć ću ja, nego mi koji put bude lipo sidit na dvoru i čitat, pa zaboravim na more.

Na kupanje skoro uvik idem sama. Prije sam znala poć s rođacima ili dicom iz naše štrade, ali onda stalno moram činit ono što oni hoće, a to mi je tlaka.

Krećem odmah nakon što mi baba iz butige donese friški kiflić s cukrom. Nema ništa što mi je od njega slađe. Brzo ga pojedem i popijem mliko što mi ga je baba zgrijala u potiću.

U veliku kesu spakiram: šugaman, očale za ronjenje, klobuk, jedne kratke gaće, knjigu ili roman i svoju malu kožnu kesicu u koju stavim nekoliko dinara, od džeparca koji mi je dala mater. Baba me isprati preko dvora i više me puta upozori da nešto ne izgubim i da se vratim do obida.

U mistu nema dobrih plaža, a ja se ne volim kupat tamo na rivi kraj trajekta, uvik je gužva. Svi se guraju, mala dica skaču oko mene i prskaju me, nemam mira.

Trčeći se sjurim niz veliku nizbrdicu kojom se s Mrkog rata dolazi na rivu i tražim brodove koji voze u vale. Barku nikad ne plaćam jer su oba barkarijola naša svojta, a mene ne računaju za fureštu. Na drvenoj klupi, stisnuta među turistima, jedva čekam da stignemo. Puše maestral i ja se nagnem i stavim ruku u more, gušt mi je.

Idemo na hotel Adria. Tamo ujutro nema skoro nikoga i mogu birat di ću stavit šugaman. Na hotel Adria slabo dolaze domaći pa me niko ništa ne pita.

Prostrem šugaman, skinem robu i ugazim u plićak. Dno je bistro jer još nema puno svita. Nagrišpala mi se koža na rukama, malo mi je zima, ali isto mi je gušt. Kad mi more dođe do droba, onda se pustim, zatvorim oči, potopim se i zaronim. Cilo tilo mi prođe milina.

Gledam kako tamo na velikom mulu muški skaču na glavu. Stanu na rub mula, isprave se, dignu ruke i onda brzo skoče. Natječu se koji će lipše skočit. Odma brzo izađe vanku i onda opet skaču. More se pjeni kao bjelanjak od jaja u terini kad mi baba čini paradižot. Tuče ga pirunom brzo i jako, ne staje, trese se cila trpeza i ona njezina nagrišpana koža što joj visi na ruci. Već sam zapamtila svakoga od njih: kakve kupaće imaju i kako koji skače. Kad oni odu ća, stanem i gledam doli. Volila bi i ja skočit, ali nikako ne mogu. Okrenem se da vidim je li me ko gleda. Onda se opet okrenem i brojim u sebi, kad izbrojim do pet, onda ću. Ali noge su mi se zalipile za mul, ne mogu.

„Vrgni se, vrgni se“, zaviče jedan od onih muških. Dole na zidiću liže sladoled. Vidim da mi se smije i onda mi bude još gore. Vratim se na kraj mula i siđem na žalo. Skočit ću drugi put, kad ne niko ne bude gledao. Brzo uđem u more i plivam što dalje. More mi ulazi u uši i onda ga više ne čujem.

*  *  *

Plivam sve do mista koje je označeno plutačama i konopom, za njega se uhvatim rukama i onda nogama odgurnem plivajući natrag. Kada se naguštam plivanja, idem po svoje očale za ronjenje. Još uvik nemam pravu masku s disalicom. Mater godinama molim da mi je kupi, ali takva je maska skupa i malo tko od domaće dice je ima. Očale su meni super, ne žuljaju previše, jedino što se svako malo zamagle, pa ih skinem i potopim u more da se stakla pročiste. Duboko je samo metar, tu se kupaju stariji turisti i djeca, svi drugi samo prođu i odu u dublje. S vremenom otkrivam: stranci u plićaku često gube prstenje, dinare, narukvice, naušnice, privjeske, kolajne… Nema dana da nešto ne izronim. Više me ne interesiraju neobični oblutci, školjke i puževi, moj cilj su maleni predmeti koji svitle na dnu.

Kada nešto nađem, stisnem predmet u šaku, izađem iz mora i spremim ga u ruksak i nastavljam ronit. Kad se vratim doma, zaključam se u banj i onda sve pomalo pregledam što sam našla: proučavam prsten ili naušnicu, pokušavam dešifrirat slova i brojeve utisnute u metal. Na more više ne idem bez očala. Među kamenjem i morskom travom nađe se i neka plastična perlica, metalne kopče koje su kupačima otpale s kostima dok su plivali, stakalca s ručnih satova… Njih neko vrime čuvam pa bacim jer znam da ništa ne vride.

More pred hotelom je bogato nalazište predmeta koji postaju moji i to me čini sretnom. Više nisam siromašna, moje blago je sve veće i ja više nisam ona od prije, koja je ljubomorna na druge zbog onoga što oni imaju.

O blagu ne pričam nikome, čak ni babi. Strah me je da će se naljutit i tražit od mene da blago predam na recepciji hotela. Sve što sam pronašla stavljam u škartoc koji držim u putnoj borši u maloj kamari.

Imam super plan. Blago ću prodati u zlatarnici kad se vratim u Split. I onda ću kupit pravu masku, onu žutu, najljepšu, koju sam vidila u izlogu sportske opreme u gradu.

*  *  *

Stojim u uskoj uličici, uza zid. Došla sam nakon škole. Prema gradu sam išla s mojima iz razreda i onda sam na Starom Hajdukovom otišla svojim putem. Nikome nisam ništa rekla. Malo me strah da ne prođe netko iz škole ili iz ekipe. Mater ne može, ona je na poslu u restoranu, to sam sigurna. Otkad sam došla, samo dvoje ljudi je ušlo i izašlo. Čekam, ne znam ni ja što, da bude dobar moment. Onda kad izađe jedan čovik s ditetom, uđem unutra. Gurnem teška staklena vrata. Unutra sve bliješti, od svjetla i od svakakvog prstenja, narukvica, kolajni.

„Dobar dan, mlada gospojice. Kako mogu pomoć?“ kaže zlatar. Obučen je u finu crnu košulju kratkih rukava, ruke su mu dlakave, skoro kao u barbe, samo što su njegove tanke.

„Dobar dan. Ja sam donila nešto, pa ako bi tili uzet.“ Srce mi dva puta jako poskoči. Progutam pljuvačku i stisnutih usta dišem kroz nos.

„A šta si donila, pokaži, pa ćemo lipo vidit“, kaže i namisti se u stolici.

Dođem mu bliže, za stakleni pult. Spustim ruksak i po malo počnem iz njega vadit stvari.

Izvadim najbolje komade: tanki zlatni lančić, nekoliko srebrnih prstena i jednu narukvicu za koju ne znam od čega je. On sve poreda na stakleni stol i gleda povećalom. Donosi neke kutijice s bočicama, a onda svaki komad stavi na neku malenu vagu. Vrati se za pult i počne nabrajat: dva prstena i narukvica su falše srebro. „Bižuterija, nije pravo“, kaže. Ostalo prstenje bi uzeo. „Lančić je osamkaratni“, govori. Ne razumijem što to znači, ali valjda je dobro. Čekam da kaže cifru, jedino to mi je bitno.

„Mogu ti dat 700 dinara“, konačno kaže.

„700 dinara“, ponovim za njim.

„Je, i to je san puno reka.“ Opet se nasmije, a ja osjetim vrućinu kako mi ide u obraze, naglo kao plima na pijesku, navečer na Baćama.

„A imam ovdi još nešto, oćete to vidit?“

„Ajde.“ Opet uhvatim ruksak i kopam po njemu. On prstima gladi kosu iako mu je skroz zalizana i sjajna. Osjeti se miris briljantina. Izvadim punu šaku lančića: tanki su da ne mogu bit tanji, na jednom je i malo zlatno srce, na drugome križić.

„Evo“, kažem i osjetim kako mi se usta suše. Nisam pila vode od jutros, na velikom odmoru. On sve to uzme i baci na vagu.

„Još dvista dinara, je l’ to u redu?“

„Barba, meni je to malo“, odgovorim i malo se ispravim.

„A onda ništa, kad ti je malo, nosi ća!“

„Neće ti niko dat više od mene, moja gospojice.“

Maska košta 1600 dinara, nema šanse da mu blago dam za te novce. S pulta pokupim nakit i izađem. Odlučim probat u drugoj zlatarnici, na Rivi i u Marmontovoj ulici ima ih pet-šest. U idućoj radnji kažu da nakit uopće ne otkupljuju, u trećoj mi ponude tek 600 dinara.

Očajna i pokisla pješačim doma na Firule, putem stanem i popnem se na Katalinića brig. Ne ide mi se doma. Sjedim na kamenu ispod Spomenika palom pomorcu. Razmišljam šta ću. Glava mi je puna kombinacija.

„Da dam onome prvome za 700, izmolim od mame još 700 i ostatak uštedim na marendama za školu.“

„Ali od marendi već štedim za kasete i romane.“

„Mogla bi prodat neke materine knjige u antikvarijatu, one koje nikad ne čita i uopće joj ne trebaju, oni isto otkupljuju.“

Sve te planove mijenjam iz minute u minutu i svaki mi se čini glup nakon što o njemu malo razmislim.

Kad dođem doma, blago stavim u drvenu štednu škrinjicu Splitske banke koja ima svoj ključić. Ubrzo zaboravim na njega.

*  *  *

Ne volim se sunčat. Pazim da me sunce previše ne zgrije jer onda cili dan i večer gorim od vrućine. Iz mora izlazim tek kad vidim da su mi prsti na rukama skroz nagrišpani. Moram stalno pazit koja je ura, da ne zakasnim na obid. Zato svako malo nekoga pitam koliko je sati. Još ne razumijem engleski ni bilo koji drugi strani jezik, stranci mi samo pokažu svoj sat, a ja se nasmiješim i kimnem.

S mora se redovno vraćam gladna. Žurim se da dođem doma bar malo prije barbe, da mogu na brzinu pojist fetu kruha sa salamom ili sirom. Barba ne voli da se jede prije ručka. Čim čujem da se otvara korta, poluodgriženu fetu kruha sakrijem u škafu, di baba drži pijate.

*  *  *

Za babu more liti kao da ne postoji. Nikad je nisam vidila kako se kupa i pliva. Ja bi da se ona i ja idemo zajedno kupat, ali ona neće, koliko god da je molim.

„Jan san volila more kad san bila mlada“, kaže. Meni to ide na živce, stalno priča o tome kako se kupala dok se ja još nisam bila rodila, a sad ništa.

„Ni nas bilo briga di ćemo se poć kupat, vrgli bi se di bilo. Nismo imali ni šugamane kakove vi danas, a ni kupaće gaće. Osuši bi se na suncu i greš daje, trčeš doma štogod pomoć ocu i materi. Ni bilo vrimena za ležat po mulima.“

Molim je da se jedan dan, prije večere, zajedno pođemo na brzinu rashladit na malu plažu iza rive, na kojoj nema puno ljudi. Kad počne padat sunce, tamo dođu dvije starije žene, uđu u more, malo se toćaju i razgovaraju, onda izađu, istrljaju se na brzinu šugamanima i odu.

„Ma ni ti mene voja poć se kupat, jan san se tega nafrajala.“

„Ali, babaaa, homo, homo!“

„Ma di ću ovako stara, s obišenin tilom, među mladi i lipi svit.“

„Pa ima dole i starijih žena, isto ka i ti, i još više“, govorim. To malo uveličavam jer zapravo i nije tako. Ali nema veze, samo da idemo pa ću onda lako nešto smislit.

„Ni me briga, neka gredu ove nike što imaju vrimena, biće im neviste učinu sve kolo kuće pa onda možu hodit po moru.“