Moja dota | Nora Verde

Zatvorim oči, ali ne želim više spavat, dosta mi je bilo noćas. Mirno je. Čuje se samo kako baba udiše i izdiše, zamjauče Muki koji po dvoru lovi muhe. Namistim se na bandu, stavim lancun između nogu, tako mi je hladnije i ne lijepi mi se koža. Ne da mi se čitat knjigu, previše mi je vruće. Samo da mi je stat ovako što duže, da mi nitko ništa ne govori. Danas je barba za obidom svašta izgovorija, a ja ni rič, kao da nisu moji posli.

Par puta je pogledao u mene i mignija mi. Biće mislio da ću štagod reć, ali nisam. Neka miga i neka se čudi. Ni me briga ni malo.

Onda bati i zvono s crkve, četiri puta. Baba se naglo trgne iz sna. „Oli su već četire ure?“

Ne odgovaram, pravim se da spavam, škiljim kroz kapke, krevet zaškripi, ona se naglo digne i oblači. Popravlja kosu, vlase zadije iza uha i stavi na svaku stranu po jednu crnu fjubu. Polagano zatvara vrata od kamare i odlazi.

Tada se umirim skroz, ponovo zatvaram oči. Maštam da sam negdje daleko, u nekoj kući u kojoj imam samo svoju kamaru i puno libri. I pravu pisaću makinu, s onim crnim botunima. Dosadilo mi je pisat na papir i u teke. Slova i riči iz makine kad se napišu su kao ona iz libri – prava. Tu u Luci to ne razumiju, misle da je sve isto. Ja znam da nije i da ne može bit.

U kamaru odjedanput uđe baba.

„Ala, va da se dižeš. Hodi mi pomoć kolo kokoši! Vele si se naspala.“

Dižem se polako, nevoljno. Umaraju me ti mali babini zadatci, sve sam to već puno puta činila i nema u tome više nikakvog gušta. U pijat od late stavim nekoliko šaka frementuna i nosim ih u kokošinjac. Kokoši se uzvrte čim otvorim drvena vratašca i uđem unutra. Smrdi po govnima, kao i uvijek. U zadnje vrijeme počela sam biti gadljiva na taj vonj, prije mi to nije smetalo.

Vratim se u kuću, baba je u turčinu, govori sama sa sobom. Ne slušam je, ne mogu se skoncentrirat na to što govori. Donesem bančić iz dvora i sjednem. Ona i dalje broji, dok čisti špaher od plina, gledam u njena leđa. Onda vidim kalendar na zidu iznad špahera. Računam koliko još ima do dana kad ću ić nazad u Split. Osam dana mi se čini puno, ko će to istrpit. Štufala sam se i kupanja, na balun mi se isto više ne da. Odletio nam je neki dan kožni balun u vrtal od barbe Pereta, najidija se i probija ga s nožem pa se sad igramo s nekim bezveznim plastičnim. Ne možeš ga ni udrit malo jače, odma leti deset metara.

Posli dođe barba, u plavom trlišu, cili je šporak od modre galice. Bio je u bašćini, polivat grožđe. Puno je znojan, oćutim kako smrdi sve od korte. U jednoj ruci nosi makinu za sumporavat, u drugoj neku kesu.

„Ma’!“

„Evo me u turčina“, viče baba.

„Jesi li parićala štogod za izist?“

Baba izlazi iz turčina na dvor, nosi pijat s friganim bukvama u tinel.

„Doni san bokun lipega sira“, kaže i pokazuje kesu. „Grin se svuć i oprat.“

Baba i ja sjednemo za trpezu, ja sam već stavila pijate i izrezala kruh. Barbe još nema. Na otvorenu punistru od tinela popne se Muki. Ne mjauče, samo nas gleda. Baba se digne i tjera ga. Ne želi da ga vidi barba kad dođe, on ne voli kad se mačak vrti oko tinela dok mi jedemo. Muki skoči nazad u dvor i ode na svoje misto, legne kraj babinog najvećeg đirana.

„Nego ga nisan vidi, oštija!“ čujem barbu koji dohodi s nečim zamotanim u kartu. Sidne za trpezu i odmota je: u njoj okrugli, skroz bili sir.

„Da mi ga je oni Balonja, sumpora san mu svo lozje. Njegova zava čini taj sir, naučila je od onih Vlahinja što dohodu prodavat!“

Barba sir ponovo zamota i stavi ga na ispod kredence. Jedemo hladne bukve i zelje šta je ostalo od obida. Meni baš nije do bukava, ne volim ih, bezveze su. Kad ih malo više posolim, onda su bolje, ali baba miče sol od mene, ne da mi da solim. Govori da to nije zdravo. Teta Divna, babina najstarija sestra, teško je bolesna na bubrige, zato baba uvik sve slabo soli i svi moramo stavljat još soli na spizu. Pojila sam tri bukve i sve zelje, a barba još jede. Ja čekam onaj sir i ne mičem se. Ostale su dvije bukve, barba učini bevandu, popije i otare usta tavajolom.

„Ma’, donesi dasku.“

Baba vadi dasku iz kredence i dodaje barbi sir. On zasiječe kolut na pola i onda reže fete od one druge polovice. Skuplja mi se voda u ustima, najradije bi pružila ruku, ali znam da ne smijem. Barba zagrize prvi bokun s fetom kruha, žvače. Gledam kako mu se obrazi napušu i miču, kao kad baba na trpezi mijesi tijesto za pogače.

„Kakvi je?“ pita baba.

„Lipi, jadno lipi“, kaže i reže dalje. Jedan bokun ide meni, jedan babi, a onda on uzme u ruku još jedan. Pojede ga bez kruha. Ja svoj stavim na fetu i pomalo grizem. Slankast je, mekan, skroz drugačiji od onoga žutog sira koji kupimo u butigi. Mogla bi izist sama cilu polovicu.

„Ala, dosta je bilo“, kaže barba i zamota sir u bilu kartu. „Hodi stavi ovo na misto“, kaže mi. Stavim ga u kredencu, iznad pijata. Barba ne da da se sir stavlja u frižider, nekoliko puta sam to učinila jer sam tako navikla u nas u Splitu, ali on svaki put viče na mene kad se zabunim.

„Samo da joj je jist lipe bokune i ništa ne činit“, čujem ga kako govori babi kad san ja već izašla na dvor. Nije me briga što govori, kad se vratim u Split, jest ću šta ja hoću i koliko hoću, u uru kad mene bude volja.

Idem u malu kamaru i uzmem svoj vokmen. Molim boga samo da mi ne počne zavijat, da nisu baterije pri kraju, trebaju mi durat još malo. Još samo malo.