Divovski koraci | Krešimir Pintarić

ČETVRTA

kući smo stigli oko pola tri.
s vrata je otišla do trosjeda
i umorno se svalila na njega.
ostala je nepomična
u nekakvom poluležećem položaju
pustivši kosu da joj padne preko lica.
zaključao sam vrata
i sjeo pored nje.
počeo sam je
lagano ljubiti
po vratu
iza uha
itsl.

nije se micala.

hej
rekao sam.

ništa.

hej
ponovio sam.

idemo spavati
rekla je.

a što kažeš na malo tjelovježbe
prije spavanja?
pitao sam.

nope
odsjekla je.

opet sam je poljubio –
ovaj put u uho.
ali ne preglasno.
tek toliko da je pokrenem.

nope abominable snowmane
nope gargoyle
rekla je.

zna se ponekad prebaciti na engleski.
bez nekog razloga.

mislim da se ne mogu sama ni skinuti
promrmljala je.

skočio sam s trosjeda
i demonstrirao joj
dvije tri
bodibilderske poze.

nije reagirala.

nisi valjda pila alkohol?
pokušao sam oponašati zabrinuto-zaprepašteni
glas njezine majke.

nope
rekla je.

zna biti blagoglagoljiva
poput vratara
u trapističkom
samostanu.

maknuo sam joj kosu s lica.
imala je zatvorene oči.

ovdje je netko pio alkohol
rekao sam umorno
i pomirljivo.

otvorila je oči
i pogledala me
ili me barem pokušala pogledati
i rekla:
nope
piano has been drinking.