Clown | Milko Valent

9.

 

Argentinski tango mic-mic

“… aha… ijjuju… primljen sam… pogledajmo torbu… oho, četkica za zube, pasta za kljove… nije loše… krema za ruke… da, da… često se suše… kako je to dobro… lijepo… sve sam ponio za magičnu klopku… za moje magično zatvor-utočište… ah, i olovka… pa ćemo malo crtuckati… malo povlačiti meke linije, malo grube… je li tako moja mala… moja žuta TOZ 2B… nemoj očajavati… uskoro ću obujmiti tvoje vitko tijelo… eh, pa malčice pritisnuti… a ti ćeš ispuštati svoje suho grafitno paperje… radost i očaj trošenja… a onda malo po malo, korak po korak… pa izložbica za naše umjetnički nastrojene drugove… svega nekoliko grafika… šuti… a što je ovo… upaljač za nikotinsko opuštanje… i za priromanski cvrkut… igru plamenčića… kako sam pametan… sve sam ponio… kao da sam znao da ću ostati… a kao da nisam… uputnica je jasno naznačila… a ovo… oho… što će mi u ludnici zaštitne gumice… tu ćemo u šaku pa raspali… ali čekaj… ti si glup ko stup… nikad se ne zna… čistačice… medicinsko osoblje… ili posoblje… kako se kaže… pa pacijentice… možda su i ovdje večernji plesovi… kao i u centru za metalno zdravlje… uh, tamo sam trebao prezervativ… tamo je išlo lako… u takvim ustanovama svi smo jako sentimentalni… ljubav na prvi polupogled… šapućeš nježne dugačke rečenice… sve niže spuštaš rukice… na guzu… melemi za tvoju nesigurnu psihu… osjećaš se kao čovjek… potreban si nekome… šušljetavim glasom dogovaraš se gdje… kada… naravno, zabranjeno je općiti u ustanovi… ali daj zabrani moj bratac kad ti šikne krv… a i takva je terapija… a što je ples nego daj-dam… a ona prokleta muzika… divna muzika… samo ti ga diže i što’š sad, bolan… kako je govorio Rasim iz Sarajeva… ti plešeš, a on ti se digne… stvarno, što s njime… mic-mic… gurneš joj ga među noge i plešeš… ona kao da ne zna… priča o djeci, svojoj zlatnoj dječici, o mužu koji je ne razumije… a ti mic-mic… ona se gnijezdi… diskretno se trlja… sve više prianja… i priča, priča… u bolnici se preporodila… centar joj vraća snagu… njezin psihoterapeut tako je drag… pažljiv… nove metode… i priča, priča… iako je muž ne shvaća, ona ga ipak voli… mic-mic… marljiv je… obrađuje trideset i tri vinograda… pa nema vremena… mic-mic… da poludiš… a muzika… plešete već treći ples… a svaki takozvani tango sve je vlažniji, sklizaviji… sve je više mic-mic… a ona priča, priča… ona ništa ne zna… jasno, ali dah joj je ipak sve isprekidaniji… riječi teku sve brže… sad je već četrdeset i tri vinograda, a on nikad nema vremena… on je marljiv, znate… nema vremena… a ja volim ppp… pples… tebe već sve boli… on je sve tvrđi i sve mic-mickastiji… a ona priča, priča… sva jedra od muzike… jest, sa sela je, ali zna ona što je ples, život i te stvari… priča… o djeci… rastužila se… sigurno im nedostaje… sve ti se više stiska, stišće… ona, poštena žena… priča priča… sve mic-mickastija… toplija… priča kako je poštena do srži… nije ni mrava nikad zgazila… radije da mene gaze, kaže… ti si na rubu pameti… a na rubu je najljepše mic-mic… na sve što kaže odgovaraš s da, da, da… da, da… skoro je deset sati… a sve treba iskoristiti… ona se jedva drži na nogama… sve su joj raširenije… to više nije ples… gotovo da stojite na mjestu… priča, priča… više se ništa ne razumije… romantika… mjesec, vinogradi, muž, poštenje, djeca, mravi… sve odlazi dođavola… sve odlazi u mic-mic… ples je gotov… dogovorili ste se za dva ujutro u hodniku gdje su kupaonice… tko će izdržati ta četiri sata mic-mic-čekanja… sjećam se… popušio bih po kutiju cigareta… iscrpljen, ali željan… dva sata je… šuljanje da te dežurna ne opazi… pravi podvig… evo te u hodniku… aha, tu je i kupaonica… sablasti dolaze… evo i nje… kako je lijepa… ni mrava ne bi zgazila… takve volim mic-mic…. poštene žene… sad smo u kupaonici… zatvaramo vrata… ona mi šapće, šapće kako sam bio divan na plesu… pristojan, uviđavan… kako sam govorio lijepe romantične riječi, a ne proste mic-mic… u polumraku se gledamo… susretljivi smo… ona je tako krupna… njene krupne oči… sve je krupno mic-mickavo… a i on isto… krupne znatiželjne glave… svagdje zaviruje… ulazi, izlazi… ponavljamo pokrete plesa… samo mnogo življe i oštrije… sami komponiramo ritam… ona šapće, šapće kako sam pristojan… kako dami dajem prednost… sve teže dišemo… kupaonica je mala, a plesni pokreti traže prostor mic-mic… plešemo čak i s leđa… takozvani argentinski tango s leđa… simpatičan izum mic-mic… ona se drži rukama za rub kade… malo sagnuta s razmaknutim nogama… a ja je držim za bokove… također malo pognut… i tako plešemo… u kupaonici je vruće… ona opet nešto šapće, muca… mislim o vinogradima, djeci… kako su skupe knjige za prvi razred… kako će se uskoro krava oteliti… plešemo sve brže… jer muž nema vremena… treba obrezati svih sedamdeset i tri vinograda… i treba cijepiti lozu… cijepiti… cijepiti… a vi ste tako pristojni… dajete prednost… da… da… da… mrmljam ja i čvrsto je držim za bokove… da ne padne usred plesa… sklizak je pod… plesni pokreti sve su jednostavniji… njena mesnata, bijela, okrupnjala stražnjica pravi sve brže… sve zanimljivije figure… vi ste tako… nenametljivi… vi imate takta… ona već hriplje, hriplje… kaže da je sa sela, ali da zna što je ples… život… pokazala bi ona i mnogo više da ima prilike… ali… djeca… knjige… školske torbe… stotinu vinograda… skučeni vinski horizonti… ovdje u centru… pre-po-ro-di-la sam se… svi… gotovo svi me razumiju… uslužno… neupadljivo… da… da… da… da… mrljam ja… dok mi vrele kapi znoja lagano klize niz lice… i padaju na njezina široka leđa… vruće je u kupaonici… sve brže… ona okreće glavu, brižno hriplje… je l’ možete mic-mic… ide… ide… izdržao sam i gore stvari… na primjer… jedan valcer… jedan step… jedan rock’n’roll… jednu sambu… sve poštene žene… čiste… odane porodici… eh… moraš poludjeti… kupaonica je sve manja… a ona sve veća… toplija… pristojnija… šapće… hriplje… svi ste vi tako dobri… pomažete mi da ozdravim… svi ste fini… jedino je Rasim malko neposredan… što’š… nije kulturan… kažem… ali dobro pleše, kaže ona… da… takva je tradicija… šta… ništa… ništa… kažem… pazi na korak… pazi na mic-mic… s nas lije voda… barice oko nogu… brže… brže… do četiri moramo biti u sobi… da… da… takav je ples… dok traje glazba ne možeš se zaustaviti… da… da… sopće… voli ona svoje selo… brže, brže… svog muža… brže brže… knjige za prvi razred… hoćemo li i sutra plesati… pita… neka se napleše barem ovdje u centru, kaže… brže brže… figure zanimljivije… on nema vremena… ima stotinu i pedeset vinograda… dajte, dajte… ne puštajte me sad… zavrtjelo mi se od plesa… stvarno… počela je glavinjati… klatare joj se sise bremenite glazbom… po podu kupaonice… ruke joj popuštaju… brže, brže… više ne govori… ne šapće… ne sopće… ne hriplje… prestala je disati… brže, brže… i ja obnevidim… ponestane mi pristojnosti… pa je… brže, brže… strašno stisnem mic-mic… mic-mic… cijepiti… cijepiti… na… evo ti mic-mic… evo ti dvije stotine vinograda… mic-mic… sve bukne… sve pošteno i čisto… srrrrrrhhhh… svršili smo ples… zadihani fantomi kupaonice… klonuli brodovi mesa… rasprsnuti… opušteni… mic-mic… da, tako je bilo u centru… ah, pacijentice… dobro je… što sam ponio gumice… možda i ovdje… a što je ovo… izrezak iz novina… neki člančić… hm, vidi, vidi… o nuklearnim elektranama, harrisburg… antinuklearne demonstracije… ha, u torbi sam donio zbilja svašta… svjetske probleme… i to takve koji upravo odgovaraju ovom mjestu… hm, naravno da sam protiv… ali tko te pita… ipak će se graditi… kapital se mora oploditi isto kao i uran… govno… i zar je nužan napredak po svaku cijenu… i kakav je to napredak… suluda igra postotaka… još… još… još… na jednoj strani još-još… na drugoj fuj-fuj… milijardu potpuno nepismenih i potpuno gladnih… bolesnih… izgriženih… armija jadnih poluživotinja… kretena… pa zatim… pa onda dvije milijarde polupismenih, polugladnih, polustanovnika, poluodjevenih… stani… nemoj se uzbuditi… zgrabit će te napad… nimfomania veritatis… pusti me… neka zgrabi… ja moram misliti o istini… bluno… istine nema… barem ti nešto znaš o tome… studirao si filozofiju… bluno… istina istine jest u tome da istina nije, to jest da istine nema… ništa ne znam… pusti me.. dakle… poluludih… obesprizorenih… surovih… onda… četiri i pol milijarde krvoločnih minotaura koji jedu sami sebe… ja sam protiv fisije… mogao bih to stručno argumentirati… govno… tko će me slušati… treba vikati… spaliti se benzinom kao jan palach… prag… václavské náměstí… ili pak ona djevojka nedavno ispred ujedinjenih naroda… geneve… ili onaj u indiji… ali to je malo… nekolicina… odjednom bi se trebalo spaliti barem tri stotine milijuna ljudi… možda bi onda pomoglo… alternativni izvori energije… vjetar… valovi, sunce… harrisburg… slučajnost… da li su slučajnost… i onih sedamnaest u americi… pet u njemačkoj… tri u rusiji… sve slučajni kvarovi… u krškom – nemoguće!… eto, kaže čovjek… odgovorni… nema bojazni… iako je gradi westinghouse… strostruka osiguranja… eksplozija reaktora… ma kakvi… nemoguće, druže… nemoguće kod nas… mi smo mi… nismo mi amerikanci… nemoguće… mi smo mi… mi smo mi… svi smo mi mi… svi, i to je ono najgore… mi smo mi… mi smo govno, omismommmmmmfljljfljufljufljufljufljupssfledddc, mi smo govno… govno… rcdkekyxaqmechxnsaqnw…”

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.