Zapisano metkom | Zoran Žmirić

* * *

u najmanjem parku na svijetu
podignite mi spomenik
kada ga djeca sruše
opet ga postavite
da ga oni mogu iznova oboriti
kad ga zbace s postolja
nemojte odustati
ponovno ga uspravite
iznova
kako bi ga mogli nanovo prevrtati
ničemu neka ne služi
moj spomenik
do mladosti da se nad njime iživljava

pravite se kao da je sam od sebe pao
kao da ste ga krivo postavili
dođite s radnicima i popravite ga
pravite se da ih ne vidite kako šute u grmlju
a kad odete pustite ih da ga opet izvrnu
neka ukradu farbu i išaraju ga
u koju god boju žele
meni će biti svejedno, ta i za života mi je bilo
neka se iza njega skrivaju
neka dovikuju šetačima
za djevojkama neka zvižde
i češerima neka gađaju nekoga
bilo koga
pustite ih