Prijelaz za divlje životinje | Ivana Bodrožić

*

Jutros su me iz kreveta digle trešnje,
tko zna dokle bih se tako pretvarala da spavam,
da se nisam sjetila njih, u frižideru na najdonjoj polici.
Stigle su jučer, samo za mene, donio ih je dečko
koji je nekada bio zaljubljen u mene, a sada ima
sina i ženu i neku zamršenu situaciju oko toga.
Zvao me je da siđem, dolje pred zgradu,
nisam mogla jer je moje dijete spavalo,
pa je on došao gore.
Poljubio me u obraz i dao mi punu vreću
tamnocrvenih trešanja.
Zvala sam ga da uđe, a ona je iz sobe zvala:
Mama, mama…
Pitao me je kad se mislim udebljati i rekao da se
uopće ne mijenjam, a ja sam se samo smijala.
Mislim da je još uvijek malo zaljubljen u mene,
dok mi glatke trešnje pucaju pod zubima
i stvarno mi se čini da se nisam puno promijenila.
Sinoć dok smo ležali u krevetu
pitala sam muža je li vidio
koliko trešanja imamo u frižideru, rekao je da nije,
ali ja sam mu svejedno ispričala kako sam ih dobila.
Rekao je super, a ja sam pitala
ne bi li trebao biti ljubomoran.
Da je došao bez trešanja bio bih, odgovorio je.
Diže se, odlazi isključiti telefon,
a onda me grli s leđa i ljubi u vrat.
Nad mene se nadvija sjena,
neka žena ga zove, rano ujutro,
nešto mu govori ili samo šuti, svi znamo da je luda,
ali ja mislim da je možda malo zaljubljena u njega.
Zamišljam da se radi o kratko ošišanoj studentici
ili sredovječnoj ženi koja nije ni znala da živi
dok nije ugledala njega i to mi se sviđa, ali opet
možda zato nije primijetio trešnje.