Wonderland | Marinko Koščec

20.

 

Nije. Ni cista ni tumor, smijulji se Karmen s druge strane žice. Nego blizanci.

 

Čudan dojam da sve to prolazi mimo njega. Da se događa nekome koga promatra izvana, niotkud, i bez osobitog zanimanja, jer nema pametnijeg posla. Kako zuri u vlastite nožne prste, nalik ćevapčićima, onaj do palca je najduži, ostali se progresivno smanjuju, kao da je ponestalo smjese. Pa se odvlači do prozora: magla, jedna od onih koje rano ustaju ali odmah zaborave zašto, i večer dočekaju refleksivno obješene u zraku. Pa preko četkice razvlači pastu Plidenta microactive, s vitaminima E i B5 + fluor, koja nudi občutek izjemne svežine, preizkušena učinkovitost. Pa si pred ogledalom zateže kožu na čelu, s očiju se podižu baldahini, vjeđe nisu smežurane, iz pogleda nestaje pet putovanja oko svijeta. Barem na tren.

 

Babica me mjerka s velikim upitnikom pod obrvama, zašto ne odnosim kavu u brlog nego je, blesavo nasmiješen, već pola sata miješam na kuhinjskom stolu. Ona, naprotiv, od rana jutra ne staje, a osamdeset i sedam ih je nakupila. U mladosti je ustajala u četiri i do podne mlatila motikom. S Brankom na plećima, ako je trebalo. Živjelo se u drvenim prizemnicama sa zemljanim podom, bez grijanja, zimi su sa stropa visjele sige. Muškarci su nuždu obavljali pred kućom, žene iza kuće. Najbliži liječnik za životinje i ljude živio je iza sedamnaest brda. Abortusi su se obavljali mrkvom. I evo, još sama navodi konac u iglu. Ljude više ne rade od takvog materijala. Što će od mene ostati do osamdeset i sedme? Da se zadaviš od smijeha. Samo što me već sad ne skupljaju lopatama.

 

Rašljar svejedno dolazi, već isto popodne. Ćelavi gospodin šezdesetih godina, jarkocrvene kože, s Asterix-brkovima i drvenim nogama. Najprije se gega oko kuće i visak je zadovoljan: dvorište je čisto. Dakle ono što im izbija kroz podove je halucinacija. Zbilja, ni unutra nema razloga za brigu. Čekajte. Ovo vam je dnevna soba? Zapravo i spavaća, kauč se rasklapa. Hmm. A na ovoj strani spavate vi, gospođo? Ne, suprug. Hm. Što, je li gadno, recite. Imate sreće što ste me zvali. Evo, pogledajte sami. Zaista, džepna se Kasandra, vidno uzrujana, klati u komemorativnoj tišini. Nevjerojatno, kaže gospodar njezina konca. Tu vam bude glava? Jedno čvorište probija točno ispod. Imate kakvih tegoba? Kako mislite? Kao glavobolja, mučnina. Najviše me zapravo muče noge, i leđa. A već dugo tu spavate, točno na ovom mjestu? Oko pet mjeseci, ali jako loše. No da, tako počinje, nesanicom. Imao sam je i prije, misli Profesor, ali ne inzistira. Molite se Bogu da još nije kasno, kaže vodoznanac. Hoćemo.

Ukratko, kupili su antiradijacijsku ploču za ispod glave, i antiradijacijski kamen za uzglavlje. Oboje uzalud, Profesor je uvjeren, ali i utješen, sad barem zna zašto ne spava. Ono drugo, udvostručeno, sasvim sigurno neće nestati, ni David Copperfield tu ništa ne bi promijenio.

Ove noći, ipak, u san pada kao u bunar, u kojem ostaje začudno dugo i bezbrižno. Sve dok mu iz pukotine pod nogama ne počne kuljati klokotava gusta tekućina, ljepljiva kao majoneza, ali tamna, maslinasto-smeđa. S mukom izvlači jednu nogu, i pod njom se otvara rupa iz koje žitka masa izvire još življe. Podiže drugu, još jedna rupa, i svakim korakom sve ih je više, sve se dublje ukapa u gnojnicu. Pada na koljena, u očaju pipa ne bi li izvore začepio rukama, beznadno, već mu se popelo do brade, blato u ustima, grlu, čitav je od kužnog blata. Najednom, pod rukom nešto čvrsto, okruglo. Grabi, vuče iz sve snage, i polako, sluzava i topla, ukazuje se dječja glava. Potom i ostatak golišava stvorenja, ali kržljav, smiješno malen za neumjerenu glavetinu. Osobito su groteskne noge, uvredljivo tupaste. Gnom ne plače i ništa ne traži, samo pilji bezbojnim očima. Izgleda nije jedini; u kalu napipava još jedno zadebljanje, i to čupa van, u dlaku ista gomoljasta tvorba. Strah ga je dalje pipati, no i ne mora, treći se iskobeljava sam, otresa nečist s nožica, mirno se smješta uz braću. Evo ih pupaju na bezbroj mjesta, sad je to već desant kloniranih punoglavaca, na stotine migolje iz gliba, sve vrije od udova, ružičastih, naboranih, kao crvi puni prstiju, i posvuda niču novi, u nedogled.

 

Deračina na hodniku. Da ga sram bilo. Da govno usrano. Da nek ide natrag u kusnicu, svojoj fafaljki. Da će djecu vidjeti samo preko nje mrtve. Traas! Sad preuzima Tereza, ona je dobri policajac. Pa daj još malo razmisli sine. Pa jel tu nemaš sve šta ti treba. Jako je dobro on razmislio. On bolje zna šta mu treba. Nek od svojeg muža radi šta hoće, od njega ne bu. Žbam!

Lupat ćeš ti glavom o zid, kaže Tereza vratima. Izgleda, međutim, da nije daleko otišao, kad ona priziva pojačanje. Dobro, jel mu ne buš nekaj rekel?! Poluglasni roktaj, ali kreće. Hajdemo škicnuti kroz rolete. Muško suočenje odigrat će se kraj plota, na koji se sin naslonio s kontemplativnom cigaretom. Pljuc, pred očinske noge. Ne toliko osobno, reklo bi se, više kao općeniti komentar situacije. Iznimno koncizan razgovor: po jedan metak sa svake strane. Otac se već rotira za sto osamdeset, nosa obrušenog za četrdeset i pet. Pa zatišje, pat pozicija.

Ali evo, već kucanje. Tko bi li mogao biti? O da, naša majčica. Genijalni strateg-manipulator. Ne bih li se ja, ko Boga me moli, uputio u misiju smekšavanja, ili barem napipao kakvo kolebanje? Ni u ludilu. Odnosno naravno da idem, gotovo me i ne treba izgurati iz sobe.

Navući solidarno lice. Bez traga predbacivanja. Zauzeti svoje mjesto na plotu. Srećom, ne pušta me ni da otvorim usta.

– On bu meni nekaj govoril. Ja fol ne znam kolko ima putra na glavi. Kakvog? Karmen i ja smo bili… baš ko moji klinci sad. Kad je zabrijal s nekakvom ženskom. Odselil se k njoj. Stara ga je našla za dva tjedna. I za uši dovukla doma. Odonda je ovakav, ko krpa. Nije imal muda otić do kraja. Ja imam. Pljuc.

Tko može reći da nisam pokazao dobru volju.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.