Vrtlar | Krešimir Mićanović

ONA KAŽE:

Večer, trebao sam možda napisati noć, poslije pola noći na radiju započinje tako što dođu crnci. (Zaboravio sam u džepu žilet kojim sam depilirao njezine noge.) Danas mi je jedan čovjek u našoj kući čestitao Novu godinu jer se nismo dugo vidjeli. (Ona zna da je proljeće.)

Ja kažem: Jesi li me dobro slušala? Ti si moja ljubav. U lipnju si rekla da je to patetično. Volim.

Ona kaže: Voliš?

Ona kaže: Stvarno?

Onda čujem da se smije i kaže da i ona mene puno voli. Onda izvadim jednu pa drugu cigaretu.

– U frižideru? O, bože, kažem, pa ti si luda. Smrznut ćeš se.

Ona kaže: Voliš?

Ja kažem: Volim puno tvoju malu pičku.

Ona ne voli tu riječ. Onda se ispravim.

– Volim puno svoju malu Macu. Znaš, prije mene je razgovarao vojnik. Čuješ me, pitam te da li me dobro čuješ?

Ona kaže: Nastavi samo. Na lusteru sam.

Ja kažem: O, bože… Dobro, pa što radiš gore? Htio sam ga lupnuti po šinjelu: Vojniče, razgovaraš već petnaest minuta. Zatvorit će vojarnu. Hajde malo.

Ona kaže: Stvarno si to mislio reći?

– Onda sam čuo kako je rekao: Da li me voliš? Zatim ništa nisam čuo. On se propeo na prste: Da li sam ti pisao o ludom Primožu? Onda smo svi koji smo stajali i čekali iza njega izgubili živce. Što se to čuje kod tebe?

– Ništa, samo hodam po pločicama koje se podižu i spuštaju. Da li čuješ vodu kako KLOK-KLOK.

Ja kažem: Ne, da li da ti vjerujem?

Ona kaže: Ti si veliko KLOK-KLOK. Sada valjda čuješ KLOK-KLOK. Otvorila sam novine poslije, sjećaš se valjda da je sve bilo isto. Ili sam te opet pogrešno razumjela? Kako sam glupa.

Ja kažem: Ljuta si?

Pogledam izlog preko ceste prepun satova.

– Koliko je sati, Maco?

Ona kaže: Podne. Tebi ništa nije sveto. Imaš li dovoljno redaka?

– Što to? Pa Maaaco?

– Posudio sam OFF LINE VIDEO. Gledat ćemo novoevropsku poeziju.

– Pričaš gluposti da bi me odobrovoljio. Simpatičan si. Rasprodao si sav naš interijer, sav naš inventar prodaješ pivnicama po Bavarskoj. Tebi ništa nije sveto.

– Ti si gledala film pa zato pričaš o pivnicama i namještaju. Pogrešno si me razumjela. Imam još samo kovanicu. Nemoj tako. Kad ću te opet nazvati? Petak?

Ona kaže: Svijetli mi crvena lampica na telefonu.

Ja kažem: Ne, posudit ću još pet kovanica.

Ona kaže: Nisam rekla, nisam te pitala da li tebi svijetli lampica na telefonu, nisam ti rekla da ubacuješ još kovanica.

Ja kažem: Pa dobro. Ali ti nemaš lampicu. Počela je padati kiša sa snijegom.

Ona kaže: Lažeš. Stalno lažeš.

Ona kaže: Dosta mi te je.

Ja kažem: Nemoj tako.

Ona kaže: Prestani me već jednom nazivati. Pokisnut ćeš i prehladiti se.

Ja kažem: Dobro.

Ona kaže: Dosta.

Ja kažem: Ona kaže dosta.