Groblje manjih careva | Zoran Malkoč

O MENTODAMA UBIJANJA BEŠTIJA

 

Rodrigo je prvi napao. Podmuklo, na spavanju. Kurčevit, prepotentan i apsolutno svjestan svog povlaštenog položaja u dvorištu, nonšalantno se došetao do usnulog Blekija i oštrim mu kljunom probo lijevo oko koje ovaj zbog urođene mane nije mogao sklopiti. I sve to pred čitavim zborom kokoši što su, naguravši se uz žičanu ogradu, zadivljeno pratile taj nečasni pothvat. Ono što se poslije događalo samo je veličanstvena manifestacija pravedničkog Blekijeva bijesa. Jer nije to prvi put da ga prokleti oroz zajebava; a da nema njega, Blekija, već bi i tog umišljenog Rodriga i čitav njegov kokošji harem odavno ugrabili lijać i drugi psi, ili bi ih lasica poklala u njihovu luksuznom kokošinjcu. Ali sad je prevršio svaku mjeru. Ne možeš samo tako oslijepiti križanca terijera i hrvatskog ovčara i proći nekažnjen.

Sve to prođe Blekiju kroz glavu i on se ustremi na Rodriga. Ni tri sekunde nije mu trebalo da svrši s agresivnim šminkerom čija je silna potentnost punila ča Tonine kokošinjce takvom brzinom da čitavo selo nije moglo spavati zbog raspojasanih kokoši koje su se, protivno vlastitoj prirodi, čak i noću borile za Rodrigovu naklonost; no dok je trijumfalno stajao nad smoždenim neprijateljem, iz prašine se podiže krvavocrvena kresta i poput zmije sijevne prema njemu. Do ušiju mu dopre ushićeni huk kokoši koje su, gazeći jedna drugu, nadirale na ogradu. Ali Bleki tad zgrabi krestu i podiže oroza, pa ga zavitla u ludom plesu, baš kao da ga želi lansirati u nebesa.

Kad je ča Tona vidio kako se pouzdani čuvar njegova blaga okreće na dvije noge poput vrtuljka, a oko njega leti grimizno perje tvoreći u sutonskom zraku duguljasti rigajući oblak, on namah posumnja u ispravnost svog vida. Jer više bi volio biti slijep do kraja života nego da je ono čime Bleki mahnito vitla zaista njegov šampion, skakač nad skakačima, Rodrigo Velasquez Romero, izravni potomak čuvenih pijetlova iz Guadalajare, jedini takav u čitavoj Slavoniji. No kad se ponosna kresta otkinula, a jadna Rodrigova lešina pala pravo pred starčeve noge, više nije bilo dvojbe. Suze mu grunu na oči, ruke same pronađu kolac i on krene na psa poput potmule oluje.

Bleki zbunjeno proguta krestu i pogleda ga onim zdravim okom. Kad se nad njim podigao kolac, u oku mu se pojavi iznenađenje a ono se, nakon udarca, pretvori u zaprepaštenje. Jer nikad, ama baš nikad, gazda mu tako nešto nije učinio. Drugi udarac baci ga na leđa i on je sa zemlje, sa sve četiri u zraku, zamagljena pogleda, molećivo gledao ča Tonu umiljato mašući repom. Ali ovaj ništa nije vidio, samo je zamahivao teškim kolcem te nije prošlo dugo a pas zakoprca nogama i smiri se. Već se hvatao mrak, pa ga iscrpljeni starac ubaci u kućicu misleći ga ujutro zakopati. A bila je to dobra kućica, obložena stiroporom i katranom kako bi psu i zimi i ljeti bilo ugodno. Jer treba reći, bez toga bi ova priča bila manjkava i lažna, stari je jako volio Blekija; zvao ga je životinjica. No sveta je zapovijed branila životinjici dirati druge životinje u dvorištu, a naročito onoga zbog koga se ča Tona jednom u životu maknuo iz Slavonije i potegao čak do Frankfurta, kamo je iz Meksika doletjelo veličanstveno pernato čudo – sad već pokojni Rodrigo V. Romero.

Starac jedva da je sjeo za stol večerati, kad bako donese nevjerojatnu vijest da se njegov Bleki popeo na kućicu i još skače s nje čitav metar u zrak. Ča Tona se zagleda u nju kao da ona nije s ovoga svijeta. A to je i bila istina – ima već cijela godina kako je bako umrla. Doduše, ona se, kao i za života, ni sad nije micala od kuće: čak se i s vlastitog sprovoda vratila ranije od ča Tone i čekala ga je u njihovoj kuhinji. Jedina razlika bila je u tome što više ništa nije radila, nego mu je samo savjetima pomagala oko jela, održavanja kućanstva i osobne higijene. Ča Toni nije bilo nimalo čudno što je bako i nakon smrti nastavila živjeti s njim. Ali da pas, što ga je upravo zatukao teškim kolcem, skače u zrak, i to čitav metar, u to nije mogao povjerovati.

– Evo, sad skače i više, dojdi i uviri se sam – opet će bako.

Ča Tona se s mukom dovuče do prozora. I vidje: Bleki uistinu skače s kućice, kao da ima opruge umjesto nogu, čitavih metar i pol uvis ispuštajući zvukove slične smijehu mahnita čovjeka.

– Aj, aj – zakuka bako – to sam vrag u njem skače!

– Sam nek on skače. Ojtra ću ga se zauvik rišit – reče starac s njemu svojstvenim prkosom, a u sebi se s čudnim nemirom upita je li ono na Blekijevoj glavi zaista kresta ili mu se to samo pričinja. Uto se probudi Đuka, koji je dotad spavao kraj peći na improviziranom ležaju i odmah poče iz njega izbacivati prazne bočice vinjaka i rakije; napravivši inventuru, žalosno zaključi da mu je preostala tek jedna puna bombica, pa značajno pogleda ča Tonu.

– Za skromnu nagradicu, ča Tona, ja ć’ vas oslobodit te beštije – reče poslovno.

– Za rakijetinu bi ti svašta učinio. Man me se!

– A ni baš tak – reče Đuka, koji je za svaku životnu situaciju imao neku poučnu priču iz vlastita iskustva – da sam znate kolko sam ih ja pod zemlju spremio!? Otkad sam kod naše dobre doturce prvu beštiju ubio, ja po svitu idem i rišavam ga zla. A dotad zidar bio, i to kaki! Lopatom frajko, ča Tona! Al tog mi se dana život promino. Vi se sigurno sićate mog brata Stipe?

– Onoga što je s krova pao?

– E, da, baš njega, Bog da mu dušu prosti. Tog dana ja sretnem našu doturcu, a ona mi veli da poručim Stipi neka hitno dojde do nje da joj mačku zakopa. Ja odma do brata produžim – a tam me dočeka njegova žena Jula, pijana i uplakana, s pekinezerom mrtvim pijanim šta ga je ko dite na prsima stezala.

– Gad ubio Ziju! Svezo ga za stol i komadarom nalivo. Pa di Zijo može popit ko ta životinja!? I sad još neće odozgo da sajde – reče ona pokazujući rukom gore na krov. A moj ti Stipa sidi na kaplajam i gledi nekud u daljinu.

– Pa šta radiš gore, Stipa? – pitam ga.

– Tražim svog brata Đuku – reče on spustivši pogled na mene i, ne poznavši me, nastavi gledat u daljinu. Ja se tome nisam začudio jer mom Stipi već dugo ni bilo dobro. Prije rata on bio pravi mesar, majstor nad majstorima, a kad se vratio iz rata, još se neko vrime bavio tim poslom. Al se propio i posvud je beštije viđo. Obavi on tako klanje kod čovika, sve po propisu i ko nekad, pa se vrati nakon par dana i kaže tom istom gazdi: ‘S onom tvojom krmačom nešt ni u redu. Nekako me čudno gledi. Al ništ ti ne brini, ja ć’ to rišit.’ I ode u tuđi svinjac, zakolje krmaču, i prasad, sve pokolje, ča Tona. Ljudi ga prestali zvat, a on tad počo kapije preskakat i klat sve živo šta na četir noge ide. Još ga jedino naša dobra doturca s vrimena na vrime zvala, i to iz samilosti, da si zaradi koju kunu.

– Ma di me na nebu tražiš, ludove, de sajdi, popit ćemo po jednu, a onda moraš doturici mačku zakopat.

– Ne ide Stipa više nidi dok ne nađe Đuku – veli on opet, a ja vidim da mi nema druge, nego da se popnem k njemu na krov.

– Pa dobro, a zašt ga tražiš, baja? Reci meni, a ja ć’ mu prenit ak ga vidim – pitam ga, a on mi se zagleda u oči i… Ne znam kak da vam ovo kažem, ča Tona, ljudi kažu ‘tvoj je Stipa bio lud sto gradi’, pa i ja znam da baš ni bio pri seb posli rata… Al tad, kad mi ovo reko, ni bio lud, ni upće bio lud: ‘Oć da mu kažem da sam ja svoje beštije porišavo. Sad je njegov red da osvitla ime šta ga nosi.’

To mi reče i opet se zagleda u daljinu, a u men ko da se nešto prekrene. Poljubim ga u čelo, siđem s krova, pa odem kod doturce i kažem joj da Stipe nema, al da ć’ ja zakopat mačku umisto njega. Ona mi sto kuna obeća platit.

– Kolko ja vidim, ti s’ to mačku iš’o saranjivat, a ne ubijat – primijeti ča Tona.

Đuka otpije iz bombice, pa reče:

– He! O tome se i radi, ča Tona! Da ste vi vidli tu mačketinu, ma i kripanu, vi b’ se od stra smrzli. Pantera! Veća od vašeg Blekija, a crnja od noći u Bokovima!

– Ma da!? – uzviknu ča Tona.

– E da – reče Đuka zadovoljno – a ni ni bila mrtva, ma kaki. Čim sam je tako, ona mi za vrat skoči. Kolje me, ča Tona, ev i danas imam ožiljke! I dok se ja borim da je skinem sa sebe, doturca vrišti od sreće što je Fani živa. Nju sam ja uvik voljo i poštivo, al taj put mi se zamirila. A ja mislim: živa možd i jes, al neš dugo bit i ja ć’ te svedno pokopat, ne bio brat Stipin koji je takima sime zatiro! Za uši je uvatim i trisnem od zid. Pa štijačom po kičmici. Al neće još da kripa, ko kučka se vuče, riži, svakake gadarije govori. Majke mi, ča Tona! I još doturca skočila, da jesam lud viče, da zašt joj mačku ubijam. ‘A neć je valjd živu zakopat! Odstup od beštije, gospođo!’ I kad se ona skloni, ja se prekrižim pa joj štijačom glavu odsičem. Tilo zakopam u bašči, a glavu ponesem sa sobom i zakopam daleko u polju. Oni sto kuna nisam uzo, dost mi bilo što sam taku beštiju svlado.

– A gadna je mačka – zaključi ča Tona zijevajući.

– Nije mačka, nego ona beštija u njoj, ča Tona, vi to ne razumite.

– Ma ni lak živo ubit! Men bude i svinjčeta žo. Raniš ga, ko dite ga paziš, zoveš dotura kad je bolesno, a na kraj… – reče on naglo zašutjevši. Kuhinjom zavlada gotovo opipljiva tišina. Đuka izvadi iz jakne bombicu, otpije gutljaj-dva, pa zapali cigaretu. Ča Tonino lice učini mu se poput kamene maske. No tad se ovaj nasmiješi jer ugleda bako koja ga je pokretom ruke zvala na spavanje. Đuka to shvati kao znak da on opet želi razgovarati, pa reče:

– A Mata, ope viša ćukce. I veli da j’ to najbolja mentoda.

– E moj Đuka, kad se tak šta mora, a bolje kad se ne mora, ima sam jedna mentoda, a ime joj je sikira – reče on odlazeći. Bako ga je čekala u spavaćoj sobi. Sjedila je na krevetu raspuštene kose i ča Toni se učini lijepom kao što je bila u mladosti.

– Nemoj ipak ubijat Blekija – reče mu ona.

– Vid sad! A je l’ nis baš ti rekla da je sam vrag u njem?

– A nekad je bolje i s vragom neg sam.

– Pogrišio je, mora se. A tribo sam ga dat Cigi za drva, bar bi osto živ – odvrati on, pa se okrene na stranu i zaspi čvrstim, zdravim snom. No pred zoru u san mu uđe Bleki: oko kuće, same na svijetu, on i dalje skače, a više to i nije Bleki, već neka ogromna zvijer koja ga gleda užarenim i tužnim očima, lanac struže po krovu, crepovi padaju, kuća se ruši. On se probud

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.