Groblje manjih careva | Zoran Malkoč

TI REKS

 

Stajao je pred antikvarijatom već neko vrijeme i hipnotizirano zurio u izlog. Tamo je, između ostalog, bio izložen primjerak mog prvog romana, Kao kad progutaš brdo balona. Upravo je taj bio objekt tog intenzivnog zurenja.

Napokon je ušao.

– Smim ovo pogledat? – upita pokazujući na knjigu.

– Slobodno.

On uze knjigu, ne tako malenu, a ona se izgubi u njegovim ručerdama kao da je riječ o molitveniku. Bio je to golem momak. Mišić na mišiću, vrata debelog i snažnog poput betonske bandere, sve to u izdanju od metar i devedeset. Nije mi baš bilo jasno što će njemu to. O takvima kao što je on loši pisci puno pišu, ali još nisam čuo da oni čitaju. Naročito ne mene.

– U jebote! – uzvikivao je on gutajući roman kao da jede krvavi biftek. – Sunca ti! O, majko moja! I-ideš! – Na nekim bi se mjestima zagrcnuo od smijeha. Ili bi mu zasuzile oči. Ili bi ih razrogačio, kao da ne vjeruje onome što čita. Teško da je i jedan pisac ikad imao predanijeg čitatelja. Taman kad je i meni, ma koliko u tome uživao, postalo previše, on zaklopi knjigu i uzvikne:

– Kupujem!

– Poklanjam.

– Kupujem! 130,00 kuna, je l’ tak, tolko piše?

– Onda 100. Bi’ će dosta.

– Ajd, to može! Ej, pa čoviče, ovo si ti napiso!?

– Kriv sam, priznajem.

– Daj da ti čestitam! Kojom rukom pišeš?

– Desnom, jebo ga ti.

– Daj onda livu.

Pružio sam mu lijevu.

– Čestitam, čoviče! Ja sam Ti Reks. A Ćelentano ti poručuje da je rok prošo – reče on zdrobivši mi šaku poput čaše. Onu istu koju mi je Romeo slomio prije par mjeseci kad smo izbrijali Smiljčeta.

– Bez ljutnje, a? Ej, a znaš da i ja pišem? Pisme. Jednom ću ti ih pokazat. Ajd sad, idem čitat knjigu. Čoviče, ne mogu virovat da sam upozno tipa koji je ovo napiso!?

Stavio sam natpis „Na terenu sam!“, zatvorio dućan i otišao na hitnu. Kad me vidio moj kirurg, čija sam redovita mušterija bio još od djetinjstva, uhvatio se za glavu.

– Pa što je sad, jesmo rekli da se pazite?

– Ne pitajte, doktore! Prošli put mi je ovu istu šaku sredio moj prijatelj, inače dramski pisac. A kad bih vam rekao da ju je sad slomio književnik-amater, koji mi se uz to neizmjerno divi, vi biste mislili da fantaziram, je l’ tako?

– Isuse, čovječe, da vas ne poznam, nikad ne bih rekao da je bavljenje književnošću tako pogibeljno! – reče on – Dajte da to vidim.

– To je zato što sam ja sudbinski pisac, doktore! Izgaram na poslu.

Šaka je pukla na nekoliko mjesta. Sva sreća pa je moj kirurg bio pravi čarobnjak, pa sam nakon sat i nešto napustio bolnicu. Pravac Liputin.

– A ja mislio da si ti u Švedskoj – reče on zabrinuto.

– A jel? A zašto u Švedskoj?

– Pa, Tableta mi sve ispričo još prekjučer. Da ti je Ti Reks za petama. I da ti budem iskren, više bih volio da jesi u Švedskoj – reče Liputin zabrinuto.

– Daj ti meni pivo, Ante. A ja ti platim kad stignem u Švedsku – rekoh.

– Ma evo ti pivo. I ne moraš ništa platit – reče Liputin pun nekog ganutljivog suosjećanja.

Tad je stigla prva poruka. Išla je otprilike ovako:

 

ja sam Ti Reks
sanjam svoje zube u tvom grlu
svoje kandže
u tvom mekanom trbuhu…

 

Izbrisao sam poruku, uzeo pivo i izašao na terasu. Tu sam počeo razmišljati o najefikasnijem načinu obrane od Ti Reksa. Nož i koplje odbacio sam odmah, luk i samostrijel nisu dolazili u obzir zbog šake u gipsu, a od vatrenog oružja na raspolaganju sam imao jedino tetejac i češki malokalibarski kalašnjikov s nešto malo municije. Nakon kratkog razmišljanja, odbacio sam i tu mogućnost. Tetejac mi se učinio previše neuglednim, a nekad je znao i zakazati. A da gada zaspem bombama? Još sam ih imao pun ruksak. Doviknuo sam Liputinu da mi donese još jedno pivo, pa njegovu duplu domaću udaračicu, ispio sve to, i rješenje se nametnulo samo od sebe. Jedino logično. Jedino ispravno. Jedino nakon kojeg se Ti Reks više sigurno neće dići.

– Raznijet ću te zoljom, pičko! – zaurlao sam u pusto popodne.

Tad sam primio novu poruku.

 

u krvi tvojoj kupam se
i pijem je kad sam žedan
tvoju krv lipšu
od materina mlika

 

– Samo dođi, pičko! Razložit ću te na atome! – vikao sam i čitao poruke, koje su počele pristizati svakih nekoliko minuta i koje su mi uskoro postale baš zabavne, pijući pivo i Liputinovu udaračicu sve do fajrunta. Tad sam otišao kući i izvadio dvije zolje iz skrivenog arsenala; jednu sam stavio u duguljastu torbu, a s drugom sam zaspao u krevetu.

Kad sam se probudio, vidio sam da je stiglo još dvadesetak poruka, sličnih prijašnjima. A onda je mobitel i zazvonio.

– Ti Reks ovdje! Hej, majstore! Pročito sam knjigu do kraja. Ti si jebeni car! Legenda! Slušaj, nemaš pojma kakva si ti meni inspiracija… Slušaj…

– Ma slušaj ti mene! Samo mi se približi i letiš u zrak, bajice!

– Ali meni je žao! Meni je stvarno žao! To je bila greška. Slušaj, nagovorio sam Ćelentana da malo razmisli o svemu. Složio se sa mnom da te treba ostavit na miru. Dok ne staneš na noge. Evo, nađemo se danas sva trojica. On će ti sam to reć. Reci samo di.

Razmislivši kratko, zaključio sam da nema razloga za odlaganje.

– Kod Liputina. Točno u 16 h kod Liputina – rekao sam potapšavši zolju. Ako ti kreteni nešto muvaju, riješit ću ih obojicu odjednom. Došao sam nekih petnaest minuta ranije, na pod stavio torbu sa svojim osiguranjem, i čekao.

Kod sata su se pojavili tri minute prije 16 h. Ćelentano je uvijek bio točan. Sam sam sebi prije rekao da ću razvući i okinuti zolju ako primijetim bilo što sumnjivo. Sad nisam znao što bih mislio. Jer ono što sam vidio možda nije bilo sumnjivo, ali je bilo vrlo neobično. Ti Reks je, naime, gurao invalidska kolica u kojima je sjedio Ćelentano. Ćelentano je imao gips na desnoj ruci i lijevoj nozi, a i druga mu je ruka bila povezana. Odlučio sam ništa ne poduzimati.

– Ne pitaj ništa, ortak. Moja zvijer se potpuno otela kontroli – reče on pokazujući na Ti Reksa. – Sinoć me zamolio da ponovno razmislimo o našem zajedničkom problemu. Ti znaš da je to samo poso, je li ortak? Ja sam, naravno, bio sklon da nađemo rješenje, ali on je bio nestrpljiv, a k tome i strašno tužan što ti je ono napravio s rukom, da je u jednom trenutku navalio na mene, i vidi – polomio mi nogu i ruku i još mi drugu ruku iščašio. Ali neka, nije mi žao, bitno da ste mi svi sretni i zadovoljni. A što se njega tiče, odradit će on to meni kod nekog drugog, i to duplo. Je li tako, Rekse?

– Tako je, gazda – reče on, pa se obrati meni kao u groznici.

– Koja ti se moja pisma najviše sviđa?

– Pjesma? – upitam blijedo ga gledajući.

– Pa da, čoviče! Cilu noć nisam spavo, poslo sam ti najmanje sto pisama. I nisam mogo dočekat da te vidim, tvoje je mišljenje meni zakon, meni je to pitanje života ili smrti! Ako to ne valja, ni ja ne vridim ni…

Smijeh provali iz mene tjeran dugo potiskivanom napetošću. Ono što sam ja smatrao prijetnjama smrću i sakaćenjem zapravo je bila Ti Reksova poezija.

– Pa sad, teško je odlučit, bajo. Ali kad bolje razmislim, mislim da mi je najbolje ona:

 

u krvi tvojoj kupam se
i pijem kad sam žedan
tvoju krv lipšu
od materina mlika

 

Ti Reks me pogleda ushićeno.

– Jebate! I meni je ta najdraža! – reče on grleći me. Ćelentano nas je gledao s ljubomorom koju je svim silama nastojao prikriti. Ali on tu ništa nije mogao. U vječnoj borbi između umjetnosti i stvarnosti tog je pustog popodneva u Fridrihsdorfu rundu definitivno dobila umjetnost.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.